Prosvetni glasnik

706

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

У ово време опажају се први озбиљни знади самосталности детета, каоличности; речи: „ја хоћу, ја нећу, сам, сама", добијају врло велики значај. Научивши се вдадати својим физичким организмом, дете и самосталноет своју испољава, показује, највише у СФери кретања. Оно хоће све да ради само, одбацује туђу помоћ и чување, и са свим је незадовољно, ако му кад год по неко укаже помоћ коју оно не тражи. У овом последњем случају бива од једанпут чудновато понашање детета. Дете се пење по степеницама, и готово на посдедњој степепици примећује да га неко придржава! Оно се овог часа расплаче и развиче, енергично одбацује руку која га је придржавала, и сматра за своју најсветију дужност скинути се са степеница, и с почетка прећи их једном све до последње степенице, као бајаги придржавање је направило пењање неистинитим, лишивши га праве снаге. Тако исто, ако је дете, у трчању и скакању, или у другом чему таквом, приметило ма какву помоћ при крају пута, оно се одмах врати натраг и само сврши, пређе, сав пут. Осећање самосталности, одвише је ново и свеже, и причињава тако исто оштро захтевање, оштру вољу, иргавост да се и најмање нарушавање тога одзива жалосно у дечијој души и изазива од стране детета најенергичније протесте. А пошто сложено кретање, које је састављено из читавог реда многих појединих покрета, на пример пењање уз лествице или трчање по путићу, чини детету као једна смишљена радња, радња ради неког циља, то дете, приметивши придржавање, сматра за неопходно потребно сву ту радњу израдити поново. Саморадња у области чисто душевних појава у детета од три године знатно је слабијанего у области кретања. Дете од три године ирекомерно воли, на пример, слушати нриче, асамо мало прича. Дете највише самосталности и саморадње иоказује у играма. Мало по мало у детету сазрева способност да се игра и само, а не само да гледа како други играју, од пасивног човека посматрача, дете се претвара у активног играча, на чију игру одрасли само пазе. Овај преврат из једног стања при игри у друго, много је важан; јер је прави човек, човек активни, који сам ради, а не гледајући само радове других људи. Што се тиче самих игара трогодишње деце, у њима је много више подражавања, понављања, него стварања, измишљања игара. У детета необично много ради памет, и упамћене представе оживљују се у свести његовој са знатном јасношћу и енергијом при првом поводу. Игре и јесу изрази таквог памћења, који се изазивају играчкама, радњама и околностима. У дечијим су рукама разне теглице и ситно посуђе, и ево оно с њима започиње игру: већа теглица — отац, мања теглица — мајка, још мања теглица — само оно (дете које се игра), остале теглнце и посуђе — собарица, куварица, мала сестрица, дојкиња или дадиља, ит. д. Између величине теглнца и малих стакленцади, и величине лица која она означавају учињен је правилан однос: т. ј. већем стакленцету даје