Prosvetni glasnik

НАУКА И НАСТАВА

331

У другој причи о домаћину и његову тедету та је поступност већ јаче изнета. У њој се очигледно доказује да је дизањем телета сваки дан расла и снага у домаћина, док није толико ојачао да је после могао подићи и одрасла вола. Да је наш народ схватио и потребу разноликога кретања показују разне игре. Без ове разноликости у покретима никада се тело не би могло свестрасно развити. Отуда видимо да се на сваком скупу дечјем или младићском игре мењају. После бадања камена с рамена, с места и из трке долази бадање омашке (омаушке): обема рукама и једном руком; бацање преко главе и т. д. Тако бива и са скоком; с играњем лопте на разне начине; па онда долази рвање на разне начине, играње уза свирку и т. д. Све то заједно развија све мишиће на телу и чини тело окретним и издржљивим, и, што је најглавније, без досаде и без претеране заморености. Овакве игре неће толико заморити играче и кад трају по неколико часова, колико ће их заморити једнолика игра, која би трајала само један час. Отуда је лако разумети зашто сеоска младеж издржи део дан на сабору играјући, и ако је пре тога дана радила најтеже послове. Телесни покрети лри копању, кошењу или жетви сасвим су друкчији од покрета при игрању. Овде ћемо навести главни.је народне, јуначке игре, не мислећи да је потребно ређати све дечје и момачке игре: то се може наћи у упутствима и програмима гимнастичким за разноврсну гимнастику у школи и у гимнастичким друштвима. Намера овој књизи није да исцрино изнесе све што чини народну и вештачку гимнастику. Циљ је њезин да у омладине иробуди вољу за телесним вежбањем и за јуначким играма. Јер каква је корист од многих упутстава, од многих објашњавања, ако не узимаднемо воље да собом огледамо сва та упутства; да се приближимо истакнутим угледима? Што нама недостаје нпје знање витешких игара, него љубав к њима. Сваки Србин зна за бацање камена, за скакање, за трчање и за рвање, али мало ко налази данас у томе какве насладе... За данашње наше поколење ове простачке ствари као да нису много привлачне. Истина је да су многе наше јуначке и забавне игре у неповрат отишле, нити ће се више икада вратити, јер се неће обновити ни прилике у којима су постале. Али за тим не треба ни жалити. Оно што се данас може пренети из старијих времена, јесте љубав ирема телесноме раду у оиште, а у каквим ће се облицима тај рад вршити, стоји до многих прилика, или боље рећи неприлика. Нико нпр. данас неће тражити од сиромашног ђака, да игра лопте, да трчи или да баца камена. У таквим приликама доста су лаке кугле, гвоздена или дрвена шипка и добро проветрена соба. Нема ли се никаквих справа, радиће се шведска гимнастика. Онај који има пространо двориште допуниће ову собну гимнастику, или је и сасвим заменити: трчањем, скакањем,