Prosvetni glasnik

ТТАУКА. И НАСТАВА

343

мете и робова на Западном Врачару о Духовима сва три даНа, и то толико да сам после Духова једва отигаао у гаколу од јаких боловауногама. Доцније сам познао да су ти болови за мдаде?к права благодет. Обе ове игре због снажнога дисања шире грудни кош; а због живе утакмице између многих другова одржавају трајну пријатност, тако да се умор никако не осећа. Завршујући овај преглед народне гимнастике не могу проиустити да наведем одену њезину коју јој даје одушевљени писац књиге „Гимнастика", Бг. Иван В. Поповић: „Са мога гледигата могу да изведем из наведене грађе још и негато друго. Налазећи забаве и задовољства у својим играма, народ тражи уједно згоде и арилике где ће да раширује забаву своју; уједно тражи нарочитих сретстава, којима се може иомагати. У примитивном замишљају својем он се не иомаже згодним средствима гтдустрије, већ само арироде. Појача грана на дрвету, обична мотка са чабрњаком, плећа свога друга, камен, џилит — то су му справе за телесно вежбање. У таким побудама народа налазим да имаде клице, која може истерати мало друкчцјег и новијег али истоветна плода, да буде гато 'но Вук вели: „опет то али мадо друкчије." Ја наиме надазим да се на темељу тих народних игара може лако извести систем слободних вежбања и вежбања на разним саравама. Ја сам местимице показао да у народу и у његовим играма имаде основа за то, јер ето наиђосмо на. тако лепа слободна венсбања, наиђосмо на скок, бацање и дизање да га лепше не можемо ни желети, па напокон видесмо да народ имаде за своју потребу у своме примитивном облику то исто, што су угимнастици справе: јарац, Кеск и Ваггеп. Шта ће нам више ? То је довољно разлога да је основ ту, па га треба мало преиначити, дотерати на новији калуп, удесити према назорима и иобудама нагаега народа, па ето да не буде нигата туђега на њему. Али поврх свега стоји дух, који провејава те народне телесне игре. У развијеној људској снази, у живој окретности и у вештини човечјега тела наш народ гледа неку мушку узоритост и јунаштво! Та црта јуначења и развијеног јунаштва показује да народ у образовању себе самога тежи некоме савргаенству мужанске слике и ирилике. — Зар дакле да напуштамо то? Зар није сва прилика, да настојимо бага око тога, да се таке особине развијају у народу, особине и врлине које само донринети могу да се равњају путеви према мети лепгаега, разумнијега и бољега живота." (СВРШИЋЕ СЕ)