Prosvetni glasnik

342

ЛРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

годи 10 пута, она јаше ону другу од једнога до другога циља (који су око 50 стопа раздалеко, па се бије пдојкама и од овуд и од онуд): „Но се игра илојке на окрајке." Ова наша народна игра много личи на старо јелинско бицање дискоса. Од игара с лоптом најобичније су: града [„у коло" у кале (турски: град)] и мете. 27. Град. Ова се игра зове још и: у коло и у кале (турски: град) и шуке. Л.опта се уваља од говеђе длаке, или се сашије од крпа. Коло се обележи чим било, па једна половина остане у колу, а друга половина, у које је лопта, иде по даље од кола, па онај у којега је лопта гађа из потаје једнога од оних у колу, и одмах се иосле ударца разбегну. Један из кола узима лопту и гађа кога било од ових што беже, па ако га погоди — онда ови из кола добивају игру, те иду да крију лопту. 82. Мете. За ову се игру узима тврда лопта од гз т ме, и удара се дрветом, дебе.шм као појача тржница (оклагија). Мете се поставе: мала и велика. Они чија је игра ударају лопту дрветом, и ако ,је добро ударе (аоткече) она одлети далеко: много даље него што би се могло руком бацити. Они у пољу гледају да ухвате лопту, а ако им то не пође за руком, труде се да погоде играче док трче између мале и велике мете. Ако се деси да сви играчи промаше лопту или је близу отерају, онда је игра изгубљена, јер више немају права на иоткечивање лопте, пошто нису иретрчали простор између мале и велике мете. Један од оних у пољу подбацује противницима лопту и надгледа да играчи не прелазе мету, јер им иначе не да лопту. С тога се његов глас често чује: „Не дам лонту; нисте на мети!° Кад игра рђаво пође, онда један од најслободнијих играча завара подбацивача и покуша да претрчи између мета. На тај начин често се продужи игра, јер ако буде промашен, лопта се далеко откотрља, те сви играчи, који су били лоше среће у иоткечивању добију времена да дотрче до велике мете и да се врате к малој. Кад се нађе неколико ваљаних играча на једној страни могу веома дуго да одрже игру, с тога се при деоби пази да не дођу сви бољи играчи на једну страну. Ова игра била је Једна од најомиљенијих наших игара у ђачко доба. Играли смо је на Малом Калимегдану и на Западном Врачару. Радо смо гледали кад се наши старији другови из виших гимназиских разреда играју ове игре под градом, па кад ко од њих добро поткечи лопту — она прелети преко градскога зида. Особито се је у овој игри одликовао Богдан Вукосављевић, Црногорац, који је сматран као најјачи међу својим друговима. После ове игре најрадије смо се играли робова. Обе ове игре имају ту добру особину: што играчи морају много трчати, као ни у једној другој игри. Кад сам био у трећем гимназиском разреду играли смо се