Prosvetni glasnik

658

просветни гласник

негде у нашим гимназијама служило и Дивковићевом синтаксом, а Будманијева је нарочито преведена и пуштена у наше средње школе. По свој при^ лици није остала без утицаја и на синтактичну наставу у Србијп целокупна граматика Маретићева. Све те синтаксе надмашила је својом оисежношћу и иотпуношћу Синтакса српског језика за ученике средљих школа саставио Јанко Лукић проФесор. Пожареаац 1899. Осим опсежности и потпуности ова синтакса има и других добрих страна: до танкости трага синтактичке појаве, преко којих се у досадашњим школским књигама прелазило муком, и за које су ученици дознавали учећи тек синтаксе туђих језика. А не треба нарочито доказивати колико је потребно, да ученици све, што се може, сазнају прво у својем матерњем језику, па да од тога, као од чврсте и поуздане основе, полазе учењу тога дела граматике туђих језика. Тога ради, г. Лукић послужио се при изради своје синтаксе научним радовима Ђ. Даничића, Фр. Миклошића и др., а ни.је своју књигу радио без обзира и на еинтаксе туђих језика од наших и туђих писаца. Служење овим изворима и обзирање. на туђе синтаксе може се разумети; али оно је собом, због хет^рогености праваца и погледа на обраду, донело неминовно местимичну развученост и претрпаност. Једна од највиднијих последица свега тога јесте понављање. Већ Л. Зима, у иначе симпатичној оцени ове књиге, истиче понављање о погодбеној реченици у §. 114. и 170. ове синтаксе. А ја бих томе могао додати слагање прирока с подметом, кад је подмет заменица Ђи (из почасти), §. 6. 2. б. Нап. 1. и то исто у §. 82. а. Нап. 4. Тако и §. 39.2. говори о дативу за својину и обухвата и оно, што се говори о личним заменицама у §. 82. в. И оволико је довољно, да се потврди. како има понављања у овој књизи, дакле и сувишности, а ова не може никако ићи у прилог јасном прегледу потребнога, наставнога. градива. Одабирањем, пак, којим би само оно, што је доиста потребно, ушло у ову књигу, као и расиоредом, којим би се све то ставило на своје место, овај бп уџбеник био знатно краћи, јаснији и прегледнији. Осим те опште напомене, овде износим још и ове: 1. За елипсу у натиисима и датумима нема примера. 2. Назив „одређени и неодређени облик " (стр. 16.) место: одређени и неодређени вид у придева не може се одржати, јер је овај у свима нашим граматикама усвојен и одређенији је него „облик." То исто вреди и за „односне (релативне) заменице" (стр. 19.) место савсзне, па и за „први поређен придев (компаратив)" место утврђенога: арви стуиањ или стеиен иоређења, други стуиањ или стеиен иоређења. 3. „Другим падежем без додатка," осим већ утврђених изузетака, не „казује се чије је што" (стр. 34), него кад именица, за. коју се каже да јој нешто припада, нема никаквога додатка, онда у српском језику место другог падежа за нрисвајање долази од те именице изведен присвојни придев. 4. Сад је, истина, у српском књижевном језику изједначен изговором предлог у и онај, који је пореклом од старога словенскога вг (в, у) и онај, који се у старом словенском писао оу а читао у ; али то су два различна предлога, која су се само по изговору изједначила у сриском језику тим, што је в (старо српски ва ) претворено у у. ГраФички, од прилике, могла би се та два, иореклом различна, предлога представити: у х (вђ, в , ва) и у 2 (=оу).