Prosvetni glasnik

НАУКА И НАСТАВА

171

за ово је лаж, која је превара у речима, и тако је чсста, да се каткад вом забављамо, међутим иритворство, које је превара у дедима, тако је ретко, да је и само име његово одвратно. Уостадом реч мало кошта, по њој се дени онај који ју је изговорио, она чак може изгдедати наметнута положајем; дедо, што се тиче добра, на против, кошта миого; то је тешка победа, каткада жртва, те тим самим оно је највити израз савести. Ето откуда долази тако честа оскудица морала поред толиких писаца и говорника. Са свих страна чујемо јадиковање: какоједапас наступила анархија у идејама, како су карактери ниско пали и како нема савесности. На да ли је то због тога што нам недостају речи? Нисмо ли, напротив, поплављени и засићени њима? Новине, књиге и школе намножиле су се и ревносно се такмиче, да што више користе. Ја се, дакле, питам: не би ли ствар пошла боље, кад би било мање речи, а мало више примера? Исто се тако може рећи и за васпитање: нису најбоље установе и породице оне, где се највише учи, већ оне где се најбоље ради. Код човека уопште, а код деце нарочито, постоји подражавалачки нагон, који се отжа у свима њиховим поступцима; и ма да му је корен дубоко, бићо може бити могућно, да га покажемо. Нека ми буде за тренутак допуштено да утврдим, да је тај нагон, радије бих рекао та потреба, нсто толико неопходна колико и стварна. Не само да се дете изједначи с делима, осећањима и навикама оних с којима се дружи, већ оно подражава мало по мало и најчешће несвесно њихово држање, њихов глас, њихове покрете, чак њихово подсмевање и гримасе на лицу, све у гранпцама свога доба и своје природе. Ова асимилациона моћ, коју називамо подражавалачки нагон код појединца, постаје код множине као закон хармоније и равнотеже, који чини да душе теже да природно дођу до сагласности. Отуда долази она сличност у способностима, што јо назинамо националним карактером, отуда сличност у изговору, што је назпвамо акцентом, отуда сдичност у оделу и правилима, што је називамо модом. Испитајте темељно ону урођену скдоност с погледом на сличност, тај несавдадљив укус сличности, који руководи дете и човека на тодико начина и са толико апсолутне моћи и тек онда ћете моћи појмити потпуну истину оне старе пословице: „С ким си, онаки си". Колика је моћ примера, колико он дубоко продире и како потајно осваја, најбоље се види код деце, која немају свога ја, воћ прилагођавају се свему што им од другога долази. Погледајте, како се дете, у први мах, развија само подражавањом. Своје прве речи, своје прве кораке оно подражава својој матери иди својој дојкињи; пријатан израз, нежност и љупкост оно добија понављаЈући њихову мидошту и осмејке; утисак о Богу оно добија подижући 111'ОСВЕТНИ ГЛАСНИК, I. кн>„ 2. св., 190-5. 12