Prosvetni glasnik

508

ДРОСВЕШИ 1'ЛАСНДК

да се добију осећања Тразеа и Хедвидиа Ириска". Еад ова висока речитост не би обезоружавала примедбу, могло би се мисдити да је чнтан.о Вергилија мадо заобидазаи иут, да се воли поље, и да није потребно, да се добију осенања Тразеа, читати историју тога великог човека на датинском тексту Тадитовом. У осталом, иошто се тако тврдидо да треба учити језике „да се има огроман број моралних ноција, бескрајно различних, и ниансираних, које ти језици изражавају, човек је приморан да призна да познавање множина речи не значи неопходно да се има множина мисли. Пошто је казано да се не могу читати ведики писци из старине и из модерпих времена, не учећи грдан број Факата, „готово све што су људи урадиди, мисдиди, осећади, у гдавним епохама историје", човек је ипак приморан да призна да у истини ученици читају веома мадо те текстове за које се труде да стекну кључ. Сами Француски писци, на основу сведочанства Г. Рабиера, може бити још су мање познати него грчки и датински писци. „На крају крајева, кад би се скупиде све стране грчког, датинског, француског, које су се прочитаде и објасниде на једном курсу студија, не би се од тога могда направити књига с прста дебљиие". А и кад би се читадо више, стечена знања остала би увек Фрагментна, одвојена једна од других, и, тако рећи, анегдотска. То је за то што у томе давиринту недостаје руководна идеја. Историја није никако довољна да је да, јер је она сама, онако како је предају, проста еерија Факата. Ми би смо жедеди, дакле, да књижевна настава ностане,. не историски инвентар нити празне Филолошке занимљивости, него доктрина уметности и књижевности; да књижевне студије буду у исто време естетика која се осетида, која је смишљена и примењена. Еакб ће се младики заинтересовати за дела великих писаца, чак повраћених у њихову историску средину, ако им оскудевају управљачке идеје, и, да кажем реч, начела — било естетична, било морална и друштвена — који оживљују сваку прочитану ствар, дају јој циљ и значење ? Ех, све што личи на ма какву доктрину, ми не ведимо догматичну, него слободну, отворену, чак вероватну, ми смо избацили из наставе. У томе би, по нашем мишљењу, био прави и једини центар тежишта"; имати идеје, имати извесно књижевно мишљење, извесно морално и друштвено веровање, оишти поглед на природу и на њене ведике законе, затим, са тим управним идејама, уредити све остаде идеЈе, уредити научна, историска, уметничка Факта; увести једним махом ред и смисао у објашњења писаца; најзад, и нарочито, сам се вежбати у изражавању идеја и осећања, у састављању мадих деда од укуса и раздога, ставити тако своје мисли у рад и облик, нод вечитом контролом класичног модела: ето ово би чинидо живот средње наставе, у којој су данас мртви не само језици, него и идеје и осећања.