Prosvetni glasnik

НАУКА И КЛСТЛВЛ

511

историју Фараона, јер је душа пријатељица лепога на путу да постане лепа душа. Узадуд ће Г.Г. Фрари и Вреад пребацивати Универзитету због његових „присиљених радова" песничких и говорничких' због аегових „васпитачких" вежбања у версиФикацији и реторици; да ли је све у овим студијама извегатачено. ако се оне расматрају у њима самимаР •Свакн од нас носи у себи клице поезије и речитости: треба сажаљевати онога ко, у своје време, није био ни песник, ма то било по самом осећању идеада, ни речит, под утицајем какве вреде и племепите страсти. Поезија чини да осећамо саму душу ствари, а речитост чини да утичемо на друге душе. Нема оца, нема мајке, нема љубавника, који нису наш.ш ј своме срцу акцената који су биди кадри да иду срцу. Газвити то осећање идеада и ту моћ убеђења који су човеку природни и који су традиционални у нагаој земљи, то зпачи разумевати васпитање не само као гато га је Француска увек разумевала, него и као гато су га сви народи разумевали, јер нема ни.једног народа, од Инда, Египта, Грчке и Гима до модерних, који није дао за основу књижевном васпитању ноезију и речитост. Иоезија никада није имала друге какве незгоде осим своје тешкоће. Али, по нагаем мишљењу, мдадић који није саставио неколико стихова, онај који није покушао да да мисли и осећању онај виши облик који су стари називади божански, тај није добио васпитање у истину либерално : он неће никада потпуно осећати ни лепоте великих песника, чак ни са свим п нзтску хармонију великих прозних писаца. Прози је, у остадом, потребно, да се одржи на својој истинској висини, да има пред собом утакмицу поезије, која је, показујући јој виши идеад, спречава да се спусти и да постане проста. Сент-Бев се љутио на оне који су нападали латинске стихове: „Ништа није више посдужило, говораше он, не само да извежбам свој укус, него још да образујем своју интелигенцију. 6

6 Латиноки стих се жртвовао под изговором да су ученици већипом цравиди лажне стихове. И овде понављам, узмите најгоре копије', наћи ћете, овде или онде, приличан епитет, ио неки иут срећан, који ће све надокнадити; ево једног стиха од седам коденаца: он је лажаи, ади он посведочава песничку интенцију; говорећи о једном издету на Адпе, ученик пише: Легга зиЂ расе всдепз гттепеит соп1етр1аШ\ Више вреди за оишту кудтуру што је нађен овај лажни. стих, него да се научидо грађење хдорохидричног асидв иди име и датум битака за владавине Луја Дебелог. Други једап ученик, у једнон саставу пуном солецизама, упоређује глечер са таласима непомпчног мора: Јттопт таге вШГ. Други један, говорећи о планинама које мадо по мало изласе из магде у зору, вели: Моп1ев е пос!е гезигдипГ. Други један: Ме^ие Лео ргоргиз сгеЛо, аГдие котгпегг оЂГпгзсог. Други један помиње : гттепза зг1епИа топНз; други један ставља у две речи: Мопз 8г1е1. Добри иди рђави ђацл