Prosvetni glasnik

512

ПРОСВЕТНИ гллсник

Што се тиче говора, фшософски узевши, он мора бити есеј осећања и речи које ириличе личностима и приликама, примењена психологија и у исто време примењена поезија. Гимназисту се пребацује што код њега Цезар или Брут говоре аЛ МЂИит; али све зависи од начина како им он ставља речи у уста. Кад је Шекспир, у своме делу г изводио да говоре, један за другим, Брут и Касије, зар није израдио отмено дело, не само са гледишта уживања које нам његово дело проузрокује, него и са гледишта светлости коју његова дубока нсихологија шири на духове људи и народа? Учоник, без сумње, неће толико урадити, али зар он неће, сличним радом, ако буде у њ унео пажње, зар неће сам осветлити на срећаи начин, свој сопствени дух? Оно што је истина, то је да треба строго уредити избор предмета за говор. Нарочито у реторици, философски дух је од апсолутне потребе. Кад се рђаво схвати и рђаво предаје, говор постаје вештина. ређања речи на место разлога, ватреног брањења једне ствари којги вас оставља хладног, тврђења као вероватног онога што се сматра да није истинито, излажења изван собе и узимања маске: то је парадоке глумца, који остварују исто тпко говорник као и глумац. Човек се навикава да претреса за и против, не са жељом да нађе праве разлоге за и праве разлоге против, што би било оправдапо, него са жељом да се обману други. Стављају се певероватне и лажне речи у усга богова и људи, старих и модерних, краљева и трибуна, капетана и власти, и стављају им се у уета речи о предметима који сс никако ниеу истински изучавали: то је соФистика обновљене Грчке, само тнто нема суитилности, без анализе духа типског и без дедуктивне јачине. Два типа до којих ово васпитање ретора долази и који су као његово жнво оличење, го су вулгарни беседник и вулгарни новинар, који говоре о свему, не признајући ништа, решавајући питања рсчитошћу и досетљнвошћу. извршиди су својом уобразиљом пењање на планину; најленивији су се трудили, бар пет минута, да изразе ма какву идеју у песничком облику; ех, у старим језицима,. само један мали стих довољан је сам собом да чини слику. Шта маре погрешке у версификацији? На француском, оне се не би могле трпети; кад се говорн својим рођеним језиком, није допуштено обесвестити га, правилност постаје највиша врлииа; али стари језици имају заслугу, да трпе Филолошка обесвећења. Пошто се одустало од латииских стихова заменили су их изучавањем метрике; а у Факултетима, научничким предавањнма о версиФикацији Нлаута! И то је било у тежњи да се нодражава „немачкој науци." Г. Бреал жали што ученици, читајући Вергилија, »израђују за себе у мислима песнички речник за своју личну употребу.* Ми не видимо у томе никакве рђаве последице: то је чак једино средство да се ученици нагнају да осећају све Финоће Вергилијеве версиФикације. Прост усмеии превод, на против, неће никада допустити да се темељно уђе у њнх. Заиста, Немцн преводе много више Вергилија, а разумеју га много мање.