Prosvetni glasnik

НАУКА И НАСТАВА

513

Средство да се сп-речи та сувише Формална настава реторике, то је да се унесу у духове озбиљна знања, нарочито из моралних и друштвених наука. Ако, у другом разреду, ученици слушају озбиљна предавања морала, у разреду реторике иредавања из естетикл, књижевности и историје уметности; ако, у програмима из историје, добију места питања из критике и философијс ; ако се исто тако у све програме из природних наука унесу општа питања философског и историског реда, како може бити да ретори неће имати идеја? Еако њихов проФесор неће наћи заиста озбиљна питања, да они претресају, у место простих декламација и говорничких препирака? Изврсно вежбање, по нашем мишљењу. требало би дакле, да буде Француски састан о каквом књижевном, философском или историскж питању. Требало би да ми навикнемо ученике лицеја да извршују личне радове према својој вољи, које су сами изабрали са одобрењем наставника. Оставило би им се, као ученицима више нормалне школе, потребно вроме да израде какав озбиљан посао, упутили би се на дела која би требало да нроуче, на главна питања која би требала да објасне. И најленији ученик био би охрабрен на рад, када би, после истраживања, успоо да срсдп неколике идеје и да изради какву „стуДИЈУ"- У којој би се налазило неколике добре партије. Он би се на тај начин заиста научио да студира. А студирање, вели Стондал, даје сваког дана частан део среће; када је човек себи поставио известан циљ , иа то било, нпр. „да се добије тачан појам о Фијесковој завери у Ђонови 1547. год., и најсувља књига има интереса; то је као у љубави, сусрет каквог нам равнодушног лица које јс видело оно што волимо; и тај интерес удваја се сваког месеца — док со не напусти Фијескова зпвера."' Еада би проФесор Философије или, у оскудици овога, чак проФесор књижевности, попгто је задобио бољу философску културу, говорио ученицима о разним теоријама лепога, узвишенога, о грациЈИ и њеним условима, о предмету уметности, о идеалисму и реалисму, о класицима,

' Латински састав. којн се данас жртвовао са осталим, нма своју соиствеиу корисност. Када се инше Франдускп, досао изгдеда сувише дриродан и сувише сдон•ган; не схватају се довољно ни тешкоће, ни проседеи који их могу решдти. Када се, на иротив, хоће да изрази своја мпсао латински, човек је нриморан да се заустави, да размишља, да прави избор, да обрће на све могуће начпне сваку идеју, сваку реченицу." „Научити се размишљати, вели Г. Боасије, то је приа иаука и најтежа за децу." Када је једном имају, они је примењују на Француски као на латински, и умеју лепо да пишу својим језиком, ма да га готозо нису учили." То се десило Декарту, Босијеу, Ла Бријеру и целом ХУП-ом веку. Од како наши ученици внше не пишу латински, да боље иишу француски , онп пишу све то горе францускн. ПроФесорп ФилосоФије француских лицеја жале се што су приморанк да свему уче ученике који излазе из реторике.