Prosvetni glasnik

526

11Р0СВЕТНИ ГЛАСНИК

историје), а с друге — тражио је више читања и разумевања класичких писаца а мање граматике. Утицај је Геснеров био у толико јачи, што је он био и проФесор, и инспектор гимназија (брауншвајшколуксенбуршких) и управник филолошко семинарије за спрему гимназиских учитеља. У истом смислу (ојачање реалних предмета и првенство читања класика, са разумевањем њихова духа) су радили и следбеннци Геснерови — Ернести (1707—1781) и Хајне (1729—1812). Рад је нових хуманиста у школи био тим уснешнији, што је био прожет ново-хуманистичким идеалом у литератури. Овде су највиднији представници били Винкелман, који је научио Немце да разумеју вечиту лепоту античкога света, Л.есинг, Шилер и Гете. Моменат, кад су највише процветале ново-хуманистичке идеје у школи везан је за имена Хердера, Фр. ВолФа и Вилх. Хумболта. Хердер (1744—1803) је био сувише опсежна природа, која све обухвата, те га је врло мучно унети у оквир једне ново-хуманистичке струје. Ватрен поклоник Русоа у младости, он је био и ново-хуманист и један од родоначедника романтизма... Од претходника Русовљевих Хердер је нарочито ценио Бекона, Монтења и Коменскога. Коменски је, у главном, освајао Хердера јасношћу духа, систематичношћу и простотом мисли. Лотиуно се слаже Хердер с Еоменским односно његовог гледишта на потребу очигледности, развића разума више но памћења итд. Још као 18-годишњи студенат Хердер се заносио Русоом. Све су његове мисли у то време биле заузете Русоом, он је правио множину исписа из „Емила" и превео из њега нека места. И много доцније, Хердер још назива Русоа „светим пророком, коме се он готово моли." Ну, делећи до краја неке погледе Русоа, највипго борећи се заједно с њим против претераног развића интелектуалних сила, што су тражили представници „просвећења", Хердер ускоро почиње запажати и грешке код Русоа и гледати на много штошта далеко дубље. Главни разлаз међу њим и Русоом јесте у гледишту на карактер васпитања и на културу. Хердер потпуно правилно оцењује социјалне Факторе у васпитању. Он се залаже око тога, да васпитање може тећи нормално само онда, кад се човек не одваја ни од друштва ни од прошлости својега народа. „Што знамо, — вели он, — то знамо само поередством других; оно чиме се користимо и оно, чијој се користи учимо, то су све пронашли други. Сав је људски род, без спора, школа, која се протеже кроз много стотина година, и новорођено дете, које 6и изненадно било однето из те школе, откинуто од тога ланца, пренето на пусто острво, било би, поред свега свог природног генија, несретан звер, чак по десет пута несретније од свакога звера." Ну ма колико даје било код Хердера несугласица с Русоом, он ипак стоји ближе овоме, него представницима „просвећења". Од ових