Prosvetni glasnik

634

П1'0СВЕТНИ ГЛАСНИЕ

Њему се чини да је најбољи метод за буђење те саморадње, метод очигледности, који је истакао Песталоције. Фихте је био велики поклоник славнога швајцарскога педагога, у коме је видео оллчење бољих особина немачкога народа (сматрати боље људске особине специјално немачкима, јесте аномалија, која се у овом случају моаге опростити Фихтеу, пошто је он желео Немцима да се тргну, да поверују својој снази). Песталоци, вели Фихте, без обзира на све унутрашње и спољне препоне, без обзира на то, што ни њему самоме није био јасан циљ, коме тежи, и што није имао потребно образовање, — ипак се постојано одржавао и дизао пред неувелом, свемогућом снагом немачкога духа, — и то љубављу за бедни, остављени народ. Љубав је та начинила и од њега, као и од Лутера, само у другом и прикладнијем за тај циљ времену, своје срздство. Она је била живот његова живота, била невидљива нит, и која га је својим путем водила и која га је провела кроз стуштену таму и крунисала вече његова живота правим духовним ггроналаском. Тај проналазак је одвео до резултата, о којима ни он сам није сањао. Он је хтео само да помогне простоме народу. А његово откриће, узето у свем свом обиму, подиже народ, уништава све разлике међу њим и образованим класама, даје место старинског народног национално образовање. Оно је кадро издићи народе и сав људски род из дубине сувременога несрећнога положаја. Високо ценећи уопште Песталоцијев метод очигледности, Фихте у исто време сиатра извесне тачке Песталоцијева учења као погрешне. Тако, развиће детета он сматра за потребно почети не од објашњења спољних објеката, него од сазнања и објашњења томе детету његових унутарњих осећања, његових склоности. Он сматра да је такође потпуно немогуће помоћи, како је хтео Песталоци, деци сирочадима, не мењајући савремене захтеве целине. Уноредо с Фихтеом, по разумевању социјалних задаћа педагогике, стоји и Гете (1749—1882). Видели смо код представника разних струја на крају XVIII. века два супротна гледишта: једно, индивидуалистички култ високо развијене личности: друго, истицање социјалних мотива на прво место. У дугом свом животу Гете се одужио обојим тим захтевима. У области педагошких идеја може се код њега опазити еволуција од индивидуализма па до друштвене тачке гледишта. У ранијем од своја два педагошка романа („Ученичке године Вилхелма Мајстора") он истиче као виши циљ васпитања хармониску обраду личности. А у доцнијем роману („Скитничке године Вилхелма Мајстора") изнет је као руководни нринцип не срећа индивидуе но добро друштва. Расте разумевање циља, па расте и разумевање средстава. Човека васпитају, вели сада Гете, не овај или онај посебни .Фактор, него „сва околна сре-