Prosvetni glasnik

НАУКА И НЛСТАВЛ

53»

Учешће разума, коме је Кант придавао ведику вредност, већим се делом показује као доста површно, ако нису додирнуте највеће дубине човечје природе, његова емоционална страна, Само тада, кад дају потребан тон струне осећања, разум изводи човека на прави пут. Само кадје јасан циљ пута, он је нотребан управљач, али сигурно спремити човека за службу човечанству, учинити, да он иде по томе путу, не гдедећи ни на какве препоне, разум није у стању. Треба, да се у њему разгори неугасан пламен, а зато је потребан и други карактер обуке, а не само онај, којим се одликују све системе, постројене само на разуму. Из аих биЈе студен и оне чине те туђа срца остају хладна чак и онда, кад су она сама прожета величином духа, чак кад су истакли високе циљеве, као што их је истакао Еант. Он је у васпитаљу гледао велику тајну усавршавања људске нрироде и крајњи циљ васпитања изгледао му је, као лрипрема децо за задатке остварења идеја човечности, доброга и племенитога стања рода људског. Други велики филозоф , кога смо назвали Фихте (1762 — 1814) рачунао је више од Канта, при решењу васпитних питања, са особинама човечје природе и са захтевима друштва. У својим говорима немачкој нацији (зими 1807. и 1808. године) центар тежине он налази не у индивидуалном васпитању, него у васпитању целе нације, свега немачкога народа, као средству за обновљење државе после њенога слома. Такво васпитање мора тежити за свестраним развићем човека, за стварањем потпуних људи. Он покушава да уреди васпитање на психолошкој основи, имено на аФектима љубави и уважења — прво према родитељима, затим према оиштини и држави. Да би се створила таква осећања, потребно је учешће целокупне, здраве средине. Таква средина јавља се Фихтеу (као и Гетеу, види мало ниже) у облику нарочито уређене педагошке области, која је у исто време и економски уређена општина. Овде ће се код деце развијати морална слобода, а за то је неминовно потребна и економска независност на темељу сопственога труда, и потпуно уверење, да можеш живети у свету само својим властитим радом. Васпитаници морају стећи такве појмове, да их. увек буде стид, да су обавезни за своје издржавање коме било другом, а не сами себи. Рад мора бити разуман, осветљен сазнањом. Сматрајући за неопходну иотребу, пре свега, да се у детету развије способност и љубав за рад, Фихте и у интелектуалној СФери највише иставља способност за самосталан рад, за саморадњу. Пређашња је обука хтела дати, вели он, човеку само нова знања, терајући га, да их обдржава својим памћењем, а сувремена тежи да пробуди самосталну духовну радљивост, при чему ће примање знања доћи само по себи.