Prosvetni glasnik

212

ПРОСВЕТНИ глдсник

дипа управо само на иоловини стране, а све остало односи се на уводе, коментарисање лдоскорашњег" мишљења и излагање туђега и евога но вога мишљења о иисању ових речи. Писање особних имена од две и више речи (Црна Гора, Српска Краљевска Академија и др.) спада у најтежа и „најшкакљивија" питања српскога правописа. Оно се не даје тумачити ни етимолошки ни Фонетски, него спада у питања која се решавају општим договором („конвенционални правоиис"). Како општи изив реши, томе морају следовати сви писди и књижевници. Али не треба мислити да јс конвенционални правоиис потпуно самовољан, и да постаЈе без икакве потребе, по властитој жељи овога или онога писца или књижевника, на кога се после угледају други, те реше ствар у његову корист. II конвенционални правопис мора имати свога оправдања, мора имати своје иринциае. Тако, н. пр., писање великога слова у особних именица има свој принцип у разликовању речи истога облика а различног :?начења, што ћемо додније нарочито показати. У старо време писале се не само особне именице малим словима, него се мало слово писало и иза тачке у почетку нове реченице. Сад, пак, пишемо велико слово иза тачке ради веће јасности , т.ј. да се одмах види одакле почиње нова мисао, нова реченица, те да се избегне психички оправдано затрчавање из једне целине у другу, кад не би било видљива знака да нам то не да. Исто тако, у старо време лисалс се све речи заједно, т.ј. низала се слова једно за другим, и наши су стари „разумевали оно што је написано и нису били у „логичкој заблуди"". Али сада се граматичке речи, кад имају своје самостално значење, одвајају једна од друге, да се помогне јасности и разумљивости текста, и да се брже распознаје етимолошки смисао речи. Међутим, мпого је практичпије и дакше бити без овога, јер се све ово мора учити; па су ипак ово усво1или сви писци и књижевници, и нико се не буни нротив овога намета. Зато и није потпуно тврђење г. Јовановића да се питања конвенционалног правописа ,не могу расправљати с научног гледишта, него једино 1 с практичнога гледишта: да ли је у извесном случају боље, лакше и практичније писати овако или онако." Држећи се слепо овога принципа и у нисању особних имена, г. Јовановић због тога и пада у основну погрешку: да обара и оно што се оборити не може; што је обнчајем, као неоиходно иотребно, већ укорењено у писању. Зато и цело његово излагање како је наш (геар. Новаковићев) принцип „неоснован, непрактичан и претеран*, нијо засновано само на аргументима, него се једнако удара на то: како је много „иростије, лакше и ирактичније" иисати мала него велика иочстна слова. Доцније ћемо

1 Наш курзив.