Prosvetni glasnik

НАУКА И НЛСТАВА

213

показати кодико ово начело вреди, и ко.шко је г. Јовановић у иисању особних имена досдедан. Пошто писање особних имена састављених из две или више речи још није донољно уједначено, ми смо иокушали да нејасно и непотпуно правило Новаковићево унростимо и јасније искажемо, и да нзнесемо што је могућно више нримера по групама, као примену тога правила. Пишући то тгравило, ми смо се надали да ће узбунити многе који тако не иишу, јср је освештана истина: дше!а поп шол-еге. Нама је баш био циљ да тиме покренемо још кога да о томе каже своју реч, на да се после дужег расправљања донесе завршни суд: но ком ће се принципу ова имена писати. Ми не спадамо у затуцане браниоце свога мишљења, кад се разложно докаже да оно није тачно. Што год се објектинпо докаже да је боље, ми ћемо биги први који ћемо то усвојити, јер то иде у прилог саме ствари. Зато смо с великим интересовањем дочекали појаву овога чланка. Али, како нас „разлози" г. Јовановића против нашег мишљења о писању особних имена од две и више речи ни мало нису задовољили ; и како се овдс износи једно ново, сасвим апсурдно мншљоње, које се апсолутно никако нс .може усвојити: — овим чланком опширно ћемо се позабавити. Том при.шком казаћемо своје мишљење и о многим стварима о којима смо мислили доцније нарочиго да говоримо. Цео чланак може се ноделити у 4 одељка: 1.) увод, 2.) говор о нашем правилу, 3.) одбрана ранијег мишљења и 4.) нов предлог о писању ових имена. * ЈЈС У уводу су најпре општа, у главном тачна, резоновања о правопису и о његову развитку. Затим се вели: „Што се специјално нашега књижекнога језнка тиче, у њему дааас има утврђених правила: кад, у којим речима 1 , и у ко.јим случајевима 1 треба писати велико писме. У њима данас вигие нико не греши, и сви без разлике иишу аодједнако.'" Г. Јовановић не казује која су то „утврђена" правила, али то су свега два: о особним имоницама (Дунав) и заједничким именицама ко.је значе имена народа (Србин). Утврђених правила о писању појединнх речи или случајсва, тако да се сви ннсци слажу, немамо, сем ако г. Јов. као разне „случајеве" сматра оно што је Новаковић посебице говорио о особним именима од јодне рочи. А ми смо у свом чланку о внликом слову показали да се ни у тим специјалним случајовима (имена месеца, имена наука, имена вера и људи нске вере и др.) писци не слажу, те по томе та се правила не могу сматрати као „утврђсна." Ми смо о тим специјалним случајевима нарочиго говорили и доказн-

1 Наш курзив.