Prosvetni glasnik

218

ПРОСВЕТНИ ГЛАСТШК.

цара надмудрила" (натпис п[»иче), „Марко Краљевић пије уз рамазан вино" (натпис песме), „Ти ћош бити земљорадник" (натпис књиге) и т. д. Али већина натписа изражена је сажетим реченидама. Тако,. н. пр. натнис „Ивкова слава" није ништа друго него скраћена реченица, која кадби се р.°,звила, гласила би: „Како је Ивко славио славу% или „Како је Ивк > провео славу", или „Како се Ивко провео о славп", или „Ивко слави славу" и т. сл. Да натпис „Ивкова слава" није право особно име, види се и по томе, што овај натпис нема само једна јсдина књига у свету, него свака штампана књига исте садржине носи име „Ивкова слава". Један натпис може се, дакле, ставити на колико се хоће примерака једне књиге и сл., а код особних имена име носи нешто што је само једно. Па пошто су натписи свршене скраћене реченице, а свака се свршена реченица почиње првим словом меликим, то све натиисе у оаште треба шсати само с ирвим великим словом, а сва остала мала. Ово изгледа мало необично, нпрочито у натписима који су састављени од имениде и прпдева, јер се ту скоро уобичајило писање почотног великога слова у свима речима. Али, ако хоћемо да будемо доследни у писању свих случајева исте категорије, као што су натписи у опште, онда морамо одступити од обичаја и писањ > ујсдначити у свима натписима. Јер, ако пишемо „Ивкова Слава", „Српска Ријеч", „Српски Књижевни Гласник" и т. д , онда морамо писати и „Тако Је Морало Бити", „Тп Ћеш Бити Земљорадник", „Марко Краљевић Пије Уз Рамазан Вино" и т. д., што но може никако бити. Пошто увек пишемо „Тако јс морало бити" и сл., морамо писати и: „Дело" (или Дело) „Ивкова слава", (или Ивкова слава) „Српски књижевни гласник" (или Сриски књижевни гласник), „Српска ријеч" (и.ш Сриска ријеч), „Просветни гласник" (или Просветни гласник), „Весник српске дркве" (или Весник срискс цркве), „Историја срнскога народа" (или Историја срискога народа), „Српске народне лриповијетке и загонетке" (илп Срискс народне ирииовијетке и загвнетке), „Живот и прикљученија Димитрија Обрадовича у калуђерству нареченога Доситеја" или Жквот и ирикљученија и т. д.), „0 срнском језику" (или 0 сриском језику) и т. д. Сви, дакле, горе побро.јани примери код г. Јовановића неспадају у особна имена, и треба да су написани само с нрвим словом великим. Ирииери: „Позоришни Преглед", „Иаша (П)путничка (Н)позоришна Д(д)руштва", „Данашња српска књижевност", „Кроника о Владавини Карла IX", „Друштва и Установе", „Оцене и Прикази", „Једној Госпођици", »Кроз Иаше Румуне" и „Иобуде Великог Слависте"(?) јесу натииси појединих чланака или мањих одељака у књигама. 0 њима смо ми нарочито говорили у свом чланку о великом слову, па смо рекли: „Натписи појединих мањих одељака и пододељака, чланака и параграФа — било да су шшмпани, било да су рукописни — нишу се