Prosvetni glasnik

ОЦЕНЕ И ПРИЕАЗИ

Српсна Читанка за III разред основних школа у Краљевини Србији. Саставиди Љуб. М. ПротиК и Влад. СтојановиИ. Издање Краљ. Срн. Држ. Штампарије. Београд, 1906. год. Цена 0.90 динара. Пре годину дана изишла је читанка за II разред од истих састављача. Та читанка није прошда неопажена. Она је узета у опширну оцену, али оцену коЈа није била онаква каква је требала да буде. Са гледишта литерарног и педагошког та читанка готово није ни узимата у оцену, већ се на њој задржало поглавито на томе, да ли је до крајњих ситница правилно стављена интерпукција и да ли се уопште ма и најситнија ортограФСка грешка можо наћи. Не спорим ту потребу да у читанкама мора бити чист језик и да у њима не сме бити грубљих и већих правописних погрешака, за које сваки школован човек мора да зна. Али не разумем толику важност оних језиковних еитница, за које ни сам књижевни језик није на чисто. Или' какве има вредности ређање ситница за које у том погледу немамо никаквих утврђених ортограФских правила, као на пример код речи које се могу писати „и овако и онако"; или, да ли треба на извесном месту ставити запету или не. Разни иисци у нашој књижевности у том погледу се разно понашају. Једни стављају запету према граиатичком склону реченица, колико који зна граматику; други према логичком склопу реченица, тако да је готово стављање знакова нарочито запете, постао више обичај једног човека, него норма и правило језика. Једино што за данас имамо утврђено у том погледу, то су она правила што их је израдила Књиженна Задруга за своје књиге, којих се, уз гред буди речено, и сама увек не држи. У осталом било би и то спорно питање, да ли састављачи читанака, при уношењу туђих чланака, имају право да поправљају интерпункцију и правопис, где је можда сам писац, у извесном свом ставу, ради логичког тока мисли, навлаш изоставио