Prosvetni glasnik

НАУКЛ 11 НАСТАВА

311

не да замислити. Треба, збиља, гонити догику из правописа, али само онде где је она заиста непотребна; али гдс се без ње ие може а да се не повреди јасност и лакше разумевање тежих и двоемислених речи и израза, она се мора употребити. Правопис се у сваком модерном књижевном језику мора учити. Нијс довољно знати само слова иа одмах и нисати, него се морају знати и извеспа, ма и наједементарнија, правописна правида, ако се хоће да књижевни језик буде једноставан и доследап не само у унутарњем него и у спољашњем погледу. Да нема тога, онда би било колико писада (гезр. & оних који ма шта пишу, нисара) — тодико правописа. А наш је бар нравопис најпростији и најлакши од свих модерних правописа свронских, јер има пајмање правила и заспован је на скроз Фонетској основи. Нитање о спољашњој страни нашег језика, с обзиром на изговор, решено је у корист Вукова приндипа „Пиши као што говориш (ге§р. изговараги)"; само у погдеду јасности и боље разумљивости (гезр. логике) оно има још да се у нечем дотсра, т.ј. да се писање у некил елучајевима уједначи , и да се разраде нека нова правила која с Фонетиком немају посла. Према томе, наш правопис није изгубио своје демократско обслежје тиме што се онде где је то неопходно потребно служимо логиком, него — као што смо и напред нагласиди — све је зло у томе, што се код нас правописне ствари уопштс сматрају као „ситнице" на које не треба обраћати толико пажње, и што у нас још нису израђена иравила за писање бар оних случајева где вдада највоћа несагласност код писаца. Други књижевни језици муку муче с етимолошким правописом — а то је бар код нас решено — и имају куд и камо више правила, па писци (мислимо на веће европске језике) пишу једнообразно у свима случајевима за које су израђена нравила; а код нас и оно што је писано слабо ко зарезује и да иостоји, јер су то „ситнице" или „Филолишка гњављења"! И оии који би у нас и хтели да им језик и у спољној одећи буде савршен, за многе случајеве ие налазе разрађених правила, и онда сваки их пише ио сноме „вкусу"! У даљем издагању г. Јовановић износи лепе мисди о томо како правоиис треба да је што простији и приступачнији и мање нисменим људима, да имамо управо поред народног језика и „народни правопис". Све је то лепо и красноречиво; само — ама ништа нема везе с главним питањем у овом чданку, т. ј. с писањем особних имена од две и више речи, пошто је та ствар решена у корист великога слова. Г. Јовановић нретерује кад веди: да данас „ми ме бисмо имали ни мемоаре 1 иротине, ни житије 1 Герасимово 2 ", да су у њихово време била „овака аравоиисна

1 Ваљда »Мемоаре,« »Житије« (или Мемоаре, Житије) ?!

2 Наш курзив.