Prosvetni glasnik

324

ПГ0СВЕТ1Ш ГЛЛСНИК

Размислите се мало и уиитајте свак сам себе, да ли ће ми бити мило, кад бих се ја трудио и мучио, док иодигнем јабуке и огроз, а неко гек да дође, па да ми поједе јабуке, изломи гране и побере сав огроз ? Дабоме да неће. Да је то рђаво радити знају добро и они, који са баве о тим стварима. пошто се морају крити од људи, морају улазити на туђе ииање ноћу, кришом, да их ко не види и да их не ухвате. Је ли тако? Ова ствар, значи, није шала, него преступ, за који се може, дабогме, и страдати, као што и треба свак да страда, ко нам твори рђава дела, која забрањују закони и наша савест пред богом и нрзд људима. Ето, примера ради, иричаћу вам, како се у другим земљама поступа с туђим имањем и како се тамо поштује туђа својипа. Пре много година, имала сам нрилике живети у суседној нам немачкој држави. Тамо је деце још и вшпе, по у нас, јер је земље у Немаца мање, него ли у нас. Зато таио на сваком месту жнви више народа, него ли у нас; у њих је тескобније, него ли у нас. Путујем ја једаред тако широким насипом и видим, како с обе стране пута расту висока и разграната дрва. Прво сам помислила, то су брезе, као што их често има и у нас на друмовима, али кад дођох ближе, а то нису брезе, него трегање, и још уз то од горе до доле пуне рода. Путујем тако и дивим се! — А зашто ће на врх неког дрвећа она слама? Упитах мога кочијаша, немачког сељака, који ме је возио са железничке станице и покажем му нешто, као увијено од сламе. — А, то је дрвеће, које је сваки, чије је, обележно, да се с њега не беру трешње, него да остану њима, јер су они нлатили за свако дрво. — II нико одиста неће днрати те трешње? упитам ја сумњајући со, да ће иомоћн слама. Он се окрехе к мени и иогледа ме тако зачуђено, да ми је било непријатно, што сам то упитала. „Како се може дирати оно, што је неко купио за себе!" хтеде он рећи тим погледом. Заиста ниси могао не чудити се. Дрво с родом стоји усред широког иоља, насред друма. Људи пролазе иешке и на колима поред воћака~ н само зато, што је неко кунпо за себе ово или оно дрво, то ником и не нада на памет, да узбере ма и једну трешњицу, и ако су биле дивне. Ето то се и зове поштовати туђе и зато је време, да узмемо пример од Немаца у томе. Како бих волела, кад бисте и ви, драги савезници, обратили пажву на то питање. Познавајући вас добро, ја сам уверена, да већина вас добро разуме, колико је ниско дирати туђе јабуке. Али и међу вама можда има и таквих, који мисле, да нико неће дознати шта