Prosvetni glasnik

НАУКЛ И НАСТАВА

397

Нарочиту општу жалост будила је једна девојчица, која је била одузета од просјака у Кронгатату: очне дупље биле су нразне, бил.а је нема, скоро идоитка и несрећно дете није могло рећи ништа о себи али по посматрању, које је учињено доцније, могло се претпоставити, да је то било украдено дете. Страх, који је показивала сваки пут, кад би чула мушке кораке или глас и одвратност према свакој течности (јела је само густо јело) наводио је човека на мисао, да ју је ослепио човек, ношто ју је напио нечим житким. Једаред управитељица била је изишла на неколико часова из склоништа, а кад се вратила, чула је, како је слепа Каћа (тако су прозвали девојчицу) цело време плакала. ЛПто си плакала, еине, упита она девојчицу, ето вратила сам се, ја сам твоја мама!" Чувши реч мама девојчица је одједном задрхтала: „Мама, мама", поче она понављати јецајући. Та је реч пробудила у детињој души милу прошлост. Мала мученица убрзо је завршила свој мучеиичкн живот. Који су је знали, често су размишљали ко је и откуда је то дете било. Шеснаестог маја 1897. године скончао је оснивач склоништа архимандрит Игњатије. До последњег часа није престао бринупг се за склониште, често га је обилазио и служио молебне. Склониште је постајало углавном о његовим тајним поклонима и других људи. До самог смртног часа није престајао мислити о склоништу: „Шта ради Тања, шта раде деца?" упитао је он већ на самрти. После отварања духовног тестамента видело се, да је кућа била поклоњена склоништу. Духовна деца оца Игњати.ја наставила су његово започето благо дело. Главну је бригу за склониште узела на себе граФиња Олга Дмитријевна, Анраксина. Захваљујући њезином енергичном заузимању, склониште брзо расте и шири у сваком нравц) свој благотворпи рад. По смрти оца архимандрита било је одлучено, да се цео горњи спрат узме за склониште, а да ее соба, коју је поко.јни Игњатије толико ценио, преобрати у часовњу. После годину дана иснало је за руком да се испуни његова заветна жеља: часовња је била новећана и претворена у цркву, која се руски зове Церковћ Пресватнл Богородици вс4хђ скорбаших-1. Радости. Првога септембра 1897. године архијепискон финландски Антоније, сад митрополит петроградски, осветио је нови храм св. иконе, а иконостас и сву црквену утвар ноклонио је нови наетојатељ Сергијеве пустиње, архимандрит Варлаам. По примеру свога претходника, он је такође често обилазио склониште, врши богослужење заједно с братијом и помаже склоништу материјално 1 .

1 Истор^а возишшовеша Братетва и 11р1вта во имл Царицн Небеснои, основашнио АрхимаидритомЂ МгнатЈемЂ. Петроград 1901. 8а 32с., од којих је иа 14 страна 7 ФотолитограФСкнх сдик« скдонишне деде с кратким оиисом.