Prosvetni glasnik

450

ИГОСВЕТНИ ГЛАСНИК

опева очајну борбу многобожачког словоначког кнеза Чертомира и њогов страшан пораз од одличне, силне хришћанске војске с таквим усхићењем и е таквом симпатијом, као да је и сам учествовао у тој борби. Када јунак, усамљен, остављен од свију, стоји на обади алписког језера — чии се дешава у Горњој Крањској и песник црта пејзаже, који својом лепотом подсећаје на његов завичај, — добнја вест, да је и његова љубљена Богомила, свештеници богиње љубави, од народних богова прешла туђем. Она га још воли, али хришћанском, ме'1 аФизичком љубављу и желела би да се њим вечито еједини, ал.н тамо. Чертомир пада, прима од своје стране крштење и кад опет устане, ни трага од његовог упорсгва. Одлази у Аквилеју, где прима Христово учење, које за тим распростире у своме многобожачком народу. Тон песме је такав, какво је расположење преживео песник. У уводном сонету он сам сравњује себе с Чертомиром: као и његов јунак, и „он је сахранио високе мисли". И изражавајући у Чергомирову разочарењу своје еонствено, сећао се Чопа и некадашње заједнице с њим. После тога издао је 1836 год. песму с посветом сенима Чопа. Прешерн није променуо своја убеђења, — чак је покушавао доцније да престави крштење као „крштеницу" — еамо он није био довољно снажан да буктињом сопственог духа оеветли помрчину, која га је окружавала. Он је пао у разочарење. „Весели и тужни дани прећиће у ноћ, срце с његовим радостима и с његовим јадима и патњама наћиће мира у гробу", говори он у „Посвети" Чопу. Он је сносио своје душевно стање тако, како уман човек може сноеити тежак живот без појезије, дражи, вере и наде, живот, за чије олакшање он незна сродства, помоћи. Околности његовог тешког живота и погодбе његовог тужног доба утицали су на њега угњетавајући. Он их није |аборављао, кад је писао своје, чесго оштроумне, књижевне епиграме и сатиричне сонете, — искључиво појезија здравог разума, —или је, противно штирском песнику Вразу, који је прешао у илиризам, заштићавао и чувао словеначко национално гледиште. Само временом, у неочекиваним свечаним тренутцима усномена на своју младићску љубав, или ако је смрт кога од његових блиских пријатеља преставила на тужној елици. како живот нролази пред његовим очима, и будила мисао »о лаком покрову земље, чије тихе силе услужно примају човека", тада би се очистило од оОлака небо његова стварања и он би створио необично дубоке иесме. Али таки тренутци посећивали су га све ређе и ређе, његов живот клонио се заходу; живео је све више и више једнолико, без појезије и, на послегку, 19. јануара 1849, год. склопи на свагда своје очи. Значај Нрешерна у словеначкој књижевности врло је велики; он је највећи уметник у словеначком песништву. Он је створио Словенцима њихов песнички језик, приближивши га тесно народном је-