Prosvetni glasnik

ОЦИНЕ II 1(РПКА:!И 129

Ово хладно размишљање о проаазности свега на земљи, прекида ге вером у вечну красоту иеба, у бесмртиост комбииација творатае снаге прцроде. После мрачне анализе ума, доаази свети сннтез, вечни н моћни сведок творадачког ироцеса. Јасни се хоризонат опет јавља, и тада сс чују ведрији и блажији тоновп, —I „Са висине сјајне Угледамо сдике и леиоте трајне! И пловећи тако кро;( ваздушно море, Често око нас се легионе створе, И поворка дуга ваздушастих слика; II свакој је од њих око главе, лика, Ко орео.1 ејајни била светлост нека Нежнија. но што .је месочина мека. II туна еам гледо што је небо дало Најленшега цвећа што је з.омљом цвало, Ове то беху лица не знаш лепгае које, Девојака оних што су душе сво.је У љубави чедној небу жртвовале. Од многих им суза што су дотле пале, II траг је се утро. Само у ногледу Дубоком им, мрачном, и на лицу бледом Видели се сета и озбиљноет нека Еоје никад нема на лицу човека' 1 . |.Јао што видитс свуда је раз.швена сета, нолубледа, расталасаиа суровим размишљањем туга. Из небесне СФере, др жаве вечне . депоте, несник нредази на земљу, вечну долину пдача, и ту налази опет вечно творење духа, види силу, која убдажава живот, осећа — љубав. Овде је његово уточиште. Ту се тек умирава, и, као древни жрец предаје се сдаткој машти о свеопштој љубави. Г: П. Ј. Одавићу необично су важни ови моменти одвојености, самоће. Мир, тишина, када душом овдада чежња, то је његова душевна радост, његово умирење. „А у еети овој што самоћу праги, Уеамљеном мени тако дани теку, Да склоњен од људи и жучне им борбе На свој живот гледам, ко на причу неку, Из духовног света... Надахнуће је г. Одавића кротка сида, и он јој се иокорава без крика метежних страсти и дрскога ума. Таква је духовна Физономија његовога „ја".