Prosvetni glasnik

182

КРОСВЕТНП Г.1АСШГ!;

И мука разннх што нежна срда Крво н тлачу ко удар мача. То мајке жале јсдинде своје; То сестре плачу »а братом драгн.м... нтд. Трагсдија људскога живота, која се одиграва лред нама еваки час, боани крик истрзанога човечијега срца, њему ие даје иокОја. Природа равнодушио не гдеда на човечанске муке. „Свн ти разни изрази бола, одјек су једне и исте душе" — говори савест несника. У несми „Визије" о тој општој свемирној тузи говоре иеснику и призраци. Несник се ноћу враћа из веседог друштва, кроз удице шумнога, веседога града. Сам је, ади ипак осећа, да иде још неко с њим. Иризраци га ночињу окружавати. Они се јављају из дима, огња, обдака; њихове Фигуре иесник не види са свим јасно, и не црта их масивним бојама. Ади их он сдуша... Чује. Они му говоре језиком патње и муке; бодећива их савест разуме. II шум весеља, огњених усномена са пира загдушује хор неземних духова, који говоре језиком земних очајника: „Суђено је нама да пдачемо вечно". ,Прошлост нам је тешка, будућност нас нлаиш". Дрирода, као што рекосмо, код г. II. Ј. Одавића има свој језик, сво.ј говор, мисди и осећања, своје снове. Тај је језик за г. Одавића искључиво језик сете, горког бода о продазности свега. Човек не говори тим језиком, нема аисолутне сиде доказа и догике, већ природа. овижди ди новембарски ветар, веје ди децембарска вејавица, звони ди звоно на вечерњу, грми ди музика у садонима, г. Одавић свуда чује једну и исту душу. Сдустило се вече. На зададу сунце Полагано село. Л.ак се ветрић диже, И кроз шапат лишћа тиха ноћна песгиа Таласе се, струји, и с.ве ступа ближе. „Широки акорди сутоном се дигли, Поврх равнпх поља, планина и река, И мени се чини кб да одјек чујем Отпеване неке. десме нз далека'". иди (Сдустило се вече). „Дубока 1е десма, дубоки с)' јади, Што вечерн.е звоно кроз сугон их гласи Под њом срде дрхти, дод њом нада трне, Помисо на срећу под њоме се гасп". (Вечерње).