Prosvetni glasnik

НАУКД Ц НАСТАВА

187

Овај низ Формирааа свог критеријума и карактерних особина изнео сам за то, што питање „који позив у животу мислим изабрати" у исто време да је ми слику онога што сам био до данас; даје ми повода самоанадизе и слику онога шта намеравам бити. Познајући, како мени то изгледа, своје особине и навике, своје способности и енергију, мислим, да будем наставник. Побуде које сзм имао у моменту тога оддучивања, није иајдакше тачно одредити, нити повући тачно граниде осећајима и склопостима, ипак ја ћу колико се будем могао, у том спдету душевног живота, наћи, покушати да издожим своје мотиве. На првом месту, да бих јаснији појам добио о наставничкој дужности посдужио сам се .упоредним методом, упоређујући наставничке дужности са дужностима кандедариских чиновника. При том посматрању добио сам уверење, даје канцедариски рад, ствар Физичка, да вечито преиисивање из рубрике у рубрику, у индивидуалном смисду нема никакве вредности, и да је гдуп и не плодан посао. Друго, независност и самостадност у раду, једна врдо важно чињеница, за душевни живот једног човека, истиче се на супрот зависности и нонижењу канцедариских -људи. Још једна вамна чиненица која много, тако мени изгдеда, утиче на индивидуадност човекову, двоји наставнички ред од канцедариских људи, а то је поверење у душевном смисду које он има од друштва и окоднне верује сеуњихово знање у њихову способност, да ће својим умом и карактером створити људе сајачим друштвеним особ-'инама: на супрот томе, код других занимања видимо за обичене ирљаве ствари ужасно неповерење. То би дакде, биди раздози који су имади нретежан значај при мом одлучивању. Уз ове разлоге'додази још маса других ситних, који укупно са овим чине, ,;а сам се тако оддучио. Мотиви Који су ме побудиди при оддучивању тако су у тесној вези са раздозима да сам неке мотиве унео међу раздозима. Ја схваћам наставника не као државног чиновника који дође у канцедарију за то што мора. Мисдим још и то, да је ндеменити и узвишени наставнички посао од преписивања гдупих и шабдонских аката. Можда је овакво гдедиште не савремено, у веку индустризма, то до некле признајем, јер сам се уверио да се ни шкода није сачувада од „двадесетог века". Ипак мисдим да будем наставник, како ћу вршити своју дужност, то незнам; иромене су честе и у природи и у човеку, напамет нећу да говорим.

1 Онако је реч подељена у руколису.