Prosvetni glasnik

194

цросввтаи ГЛАСНПК

То и јесте узрок што нам неки романи Е.шјот-ови. Толстојеви п понеки романи наших земљака — просто душу муче. Многи неће пропустити ову придику а да не кажу, да су плодоносне те и такве муке, и да их треба нарочито тражити и благосиљати. Само, ми у то не верујемо. Може реалиста сравњиватп себе с одем Хорацијевим, кад је он упозоравао свога сина на зле последице порока, од којих је хтео заштитити га, илп с оним наставницима који налазе за сходно да воде своје —ђаке у извесне патодошке музеје, — по нама то само убија чедност у младим душама. Ако су те душе још мировале, зашто их узнемиравати? Од увекје рђав пример само био почетак рђавој навици. Не постају одважне само „прокураторске жене" читајућп ,Последње дане једнога осуђенога на смрт" Спектакли, па јављали се они ма у којој Форми: било књизи, било слици, било аФишу, — потресају и најјаче душе. Кад драма „Краљ се забавља" буде већ иред крајем, трепавице се не влаже, јер гледаоци нису разнежени; али су им погледи крути, дисање им је учестано, лица су им контрактирана као под каквим физичким болом, и сва сала, заједно с Бланшом и Трибуле-ом као да нролази кроз мучилиште. Ако би после тога публика чекала да се дигне завеса; ако би хтела да види убијену Бланшу живу иоред свога оца, то не би било с тога, што би, као и других дана, хтела да поздрави чувене глумце, не би било с тога, што би хтела саму себе да разувери, и да прибави мира и спокоја, које је античка уметност, савршенија од наше данашње, увек пружала на крају представе душама гледалаца. Публика осећа потребу да се увери, да су све страхоте које је видела само неки тешки снови. Због тога многи се дижуи одлазе енервирани, у дрхтавици, решенн да се не излажу често таквим потресима, који отупљавају осећаје и моралну организацију доводе у неку врсту ЛеМггит 1гетет-а. Ко пак такве сцене до краја гледа даје доказа да му је дух, честим таквим јаким емоцијама блазиран, а што је жалосније од свега осталога, пошто је највеће зло које човека може да снађе то, кад изгуби способност иаћења. Јер патити значи осећати, и онај који не осећа, тражи у стварности сензација које му роман не пружа, тражи их па макар и у злочину и у самоубиству. И реализам уметности за уметност има исто тако убитачних последица за морал. Али и осим тога тај реализам компромитује морал и самим принципом својим. Међутим тај реализам тврди да не вређа морал. На жалост, баш и да не вређа морал својом тенденцијом да каже оно што је забрањено, својом нредилекцијом за предмете лубричне, за раФиниране и куриозне пороке и за „цвеће зла" скарадним речима, циничким излагањем сензуалних описа, својом аФектираном