Prosvetni glasnik

НАУКА И НАСТАВА

195

одвратношћу ирема „буржоаским врллнама" — ииак његова иеутрадност била би само привидна. Шта више, баш и његова индиФерентност само је једна негација, јер је њен гајзоп (1'ећ-е у ирезирању разлике између доброга и злог, пошто из својих дела искључује н најмањи елеменат морала. Због те искључивости реализам уметности за уметност кажњенје у толико, што је тиме изгубио у достојанству. Јер, ограничавајући се на стварању „природне историје" сензације и страсти, не водећн рачуна о отпору воље, он се своди само на то, да нам лиФерује прегледе, слике и дескрипције. Тај реализам у згоезији је оно исто што је у елоквенцији демонстративан или еиидиктички начин: главно мујеекспозиција а не дебата. Он оставља идеализму, најпривлачније предмете, нредмете, који директно стављају на сцену личност човекову, тојест интимне борбе које воде порекло било из традиционалне борбе дужности са страстима, било из оног модернијег сукоба сумње и вере, разлога и осећања, који прогрес науке и позитивне ФИлосоФИЈе само још више заоштрава. Остављајући тако у страну све што подиже човека, сав посвећен забави, тај реализам не стиче лако симпатије и иоштовање. II најбоља публика не мучи се много око избора својих задовољстава, али ипак прави разлику, међ' њима, и оставља себи право да оцоњује оне који му та задовољства прибављају. Публика не радо одлази у најниже талоге порока, само не љути се баш тако много, кадјој какав песник или романописац тај талог представи као у каквом огледалу, пошто у томе случају може само своју машту да упрља. Само све те публика цени с висина. Она одлази к њима у њихова позоришта, у њихове радијонице, у њихове књиге да се за мало расгали, али никако не постаје с њима интимна. У души ће их увек осуђивати што нотцењују ашвот; што на њ' гледају само као на иозорницу, на којој се људство мучи, пати и умире ради њиховог задовољства, и верује, да би њој, публици, чинили много више добра, кад би сами били више узбуђени, Према свему томе, нублика ће на крају крајева онима који је само забављају претпоставити оне, који се труде да је препороде. Само, неће бити обвезна да се преда ни једнима ни другима. Између мишљења Малербовог, који тврди: да је држави један песник толико исто користан колико и какав добар играч на куглани, н мишљења Прудоновог, који придаје уметности социјалну мисију, постоји једна доктрина, против које стоји само њена умереност и потлуна мудрост. Треба отворено рећи: уметност и ноезија нису добиле од Бога мисију да васпитавају. Оне имају нарочито, $т депеггз дејство, које се сасвим разликује од задовољства које нуди савршена имитација, и које су врло лепо назвади, „илеменита делектација Депога". просветни гдасник, i. књ., 3. св.. 1907 14