Prosvetni glasnik

НРОСВЕТНИ Г.1АСНИК

И то сс понре осећа но што се може деФинисатн. Можда то нарочито почива у самој врдини изражавања. Факт је да се већина људи не разуме у анадисаау својих импресијл, нити има један погдед на своје идеје, и труде се да изразе оно што осећају језиком, којим никако не могу да владају. — II људи иате због те конФузнје коју осећају, и којој не могу лека да нађу. II према томе, привести крају њихове немоћне аспирације значи одакшати им. II зато су људи и захвадни артистнма и песницима, који исгражују најмагластије и најнеопредељеније њихове осећаје, и из ,из мрачних дубина осећајности доводе их до самопознања". Из тога се развија некаква драж, која не само да успављује ма коју од наших способности, но их на против све буди и оживљава. — Кад је душа под осећајима те дражи, она ужива у задовољству емоција без потреса, и у сузама без горчине. II ма како да се душа осећа јадна и утучена, она осети више нежности у вољењу, више раздога у суђењу, више снаге да чини добра дела. Курбе није прави пријатељ народа: он је окдеветао своје Камеиоломце. Ако их негде на путу за Орнан сретнете, кад дођете близу њих заневајте какву жалопојку Фран -контоаску. Видићете како ће се насмешити симнатичним и добрим осмејком, јер да би, ма и за најкраће време, заборавнли декдамације демагошких агитатора, довољно је и да само чују каквог цродазника да невуши какав од стари' провинцијадских реФрена. И тако, и наша критичка иосматрања воде нас истим закључцима, којима нас је доведо и историјско проучавање, то јест, Формадној осуди реадизма. дДуша је дира" рекао је Пдатон. Јест, то је дира чију хармонију ствара концерт наших подобности. Тај концерат реадизам руши, бидо тиме што ништи општи акорд наших сида, стварајући од уметности роба, иди угњетача науке и морада; бидо тиме, што ремети нарочити акорд наших двеју естетичких подобности, покушавајући да уништи дичну консепцију у корист опервације. Тада се човек растужује јер не чује више синфонију свнју својих унутарњих гласова, пошто му се чини, да су се у њему покидаде жице које су некада дрхтаде. Позната је дивна Меланхолија Адберта Дирера. Седи, скупида је крида, косе јој падају у нереду; не гдеда више инструменте уметности и науке што јој деже код ногу; на колену јој лежи затворена књига, и рука јој принесена непотребном компасу. Шта је се тичу сви ти нредмета. Наука којој је веровада издада је. Посматрање откридо јој је само Факта. И с тога сања. Гдаву је насдонида на руку, машта јој бдуди по мрачном царству снова, и укочени јој погдед дуби даљине бескрајнога мора.