Prosvetni glasnik

ГАДЊА ГЛАВНОГ ВРОСВЕТНСГ САВЕТА

241

Тих рукописа има десет. и то су: 1, г. Миленка Вукићевића проФесора и г. Димитрија Соколовића учитеља; 2, г. Владимира Радојевића, проФесора и г. Владимира Милутииовића, учитеља; 3, г. Јована Ђорђевића, проФесора и г. Владимира Петровпћа, учитеља; 4, г. Димитрија Јовановнћа, проФесора 5, г. Михаила Станојевића, учитеља; 6, г. Чедомиља Тодоровића, утатеља; 7, г. Божидара Павловића, учитеља; 8, Милића Милића (псевдоном); 9, Звездана Даничића (псевдоном); и 10, анонима с мотом „Историја је огледало народа". Изузимају рукописе под бр. 7 и 10, у свима осталима има по нешто што се може истаћи као добро. Рукописи под бр. 1, 3, 8 и 9 одлнкују се краткоћом; ркп. под бр. 1, 2, 3, 8 и 9, маље или више; јасношћу излагања; ркп. под бр. 3, 6 и 8 лакоћом реченида; рки. под бр. 1, 2, 3 и 4 тачношћу нодатака историјских. Али све то није довољно да се који било од ових рукописа може огласити за сталан уџбеник. Јер према чл. 9 „Правила о штампању уџбеника за народне и средње школе" од 1903 године, за сталан уџбеник може се преиоручити спис: 1, ако је израђен ио наставном плану и према захтевима стечаја; 2, ако су му научна и методска страна исправне; и 3, ако су језик, стил и начин обраде подесни за уџбеник. И < амо снис који испуњава све те захтеве може бити препоручен за сталан уџбеник, јер последња алинеја поменутог члана праврла категорички тражи да „сви ови захтеви морају бити иотпуно заступљен/*и не може се једна добра страна дела сматрати као накнада за другу слабу страну његову". Према томе п горе поменуте добре стране појединих рукописа нису довољне да се списи огласе добрима, кад на супрот томе, у тим истим рукоиисима, има недостатака. Да оставимо на страну то што у рукописима, норед наведених добрих страна, има вшпе или мање тешког излагања за децу (ркп. бр. 2, 4), много ситница ненотребних за уџбеник изведен по програму (рки. бр. 2, 4, 6), градпва каквом није места у оваквом уџбенику (реч је о многим стиховима и о читавим народним несмама, ркп. 2, 5, 8), нетачних нодатака (ркп. бр. 5, 7, 8, 9, и 10), и неразумевања нравог задатка историјске наетаве у основној школи (ркп. 7 и 10). И то су недостаџи, које чл. 9 Правила о штампању уџбеника тражи да се морају узимати у вид при давању мишљења о рукописима добивенима стечајем, али се ми не можемо задржати на. набрајању тих недостатака, кад у евима рукописима има и много крупнијих, који, и поред све наше жеље да нађемо бар један снис који би се могао предложити за сталан уџбеник, чине да се то не може остварнти. И тих крупних недостатака има не само у овим рукописпма него и у штампаним списима, који данас служе као привремени уџбеници за наставу из Српске . Историје у IV разреду основних школа, и које је Просветни Савет у своје време одобрио. Ти крупни недостаци у рукописпма иоднесенима на стечај јесу: 1, што ниједан није израђен према наставном програму; 2, пгго пр : изради њиховој није иримењен метод какав захтева програм од 1899 године; и 3, што ли у једном рукопису није испуњен захтев из стечајног акта од 23 јуна 1905 године: да се довољно истакне културни развитак Српског Народа. Прва два недостатка ностоје и у штампаним уџбеницима, а последњи је само у рукопнсима, јер је н захтев о уношењу културне исгорије у уџбеник из доба после њихова штамиања. Наставнп програм из Српске Историје за IV разред основне школе од 1899, који ни сад није измењен, проиисао је поделу свега наставног градива на двадесет и једну мању целину, ко.је је назвао „сликама", и одредио је шта се има обрадити у свакој од тих слика. Сем тога програм