Prosvetni glasnik

НЛУКЛ И НАСТАВА

255

Главна оддика мдадих народа и држава у томе је, што тамо оскудева сваки сепаратизам: све се сматра као целина, све је општа заједница. Сви редова друштва теже да ирипомогну подизању опште грађевине — државе, нико не истиче своје веће иди мање право, никоме и не пада на памет да терорише млађе од себе, иди експдоатише свој подожај у своју дичну корист. Сепаратизам пак подова, бидо би дудо и замисдити. Жене, и људи и деца чине једну и нераздвојну педину, која се зове народ. Даље оддике мдадих народа јесу тежња за строгим уређењем. где изнад и више свега стоји идеја. Породичпи пак односи траже стадне основе, којима би био осигуран развитак подмдадка. Брак је светиња, који се од стране оба пода као такова одржава, деца су бдагосдов Божји, према томе ни отац, ни мати, не оматрају као терет подизање потомства; напротив то им је понос. Сексуадно задовољство само као таково, презире се, и ако се ко нађе такав, од друштва бива ирезрен и најпогрднијим називима обасипан. Ето, таким животом живео је наш народ и раније, а таким животом живи и данас на седу. У том духу израђене су и све његове традиције. Јер традиције и нису ништа наметнуто, него извесни обдици опхођења, који су из живота поникди и дугом праксом израђени, а као стварна потреба уздигнути на степен народне светиње и унесени у традиције. Дакде, нису то ни окови, нити што одовно, што би притискивадо мозак, но резудтат реаднога живота, идеадизован до степена редигиозне светиње. Дакде, гдавна оддика наших традиција јесте одсуство сваке подвојености. Све се овде сматра као цедина, нико не двоји своје интерезе од интерезе других: муж, жена и деца то је нешто срасло, тако да се једно без другог ни замисдити не да. Брак је природна веза, Богом бдагосдовена, деца су бдагосдов. а сексуадно уживање само као уживање, без обавеза од посдедица тога уживања у нас и дан дањи поддежи презирању. II муж и жена удажу подједнако труда на одржање своје кућ&; кућа, дакде, овде није тамница женина, но храм, где она надази мира и утехе. Да очува своју кућу, она не зна за жртву, коју не би могда принети за кућу своју. На темељима те сеоске струје поникда је новија, за живот варошана. Разуме се, она је морада бити удешена ирема придикама градског живота. Прва и најгдавни.ја оддика грађанина од сељака јесте већа просвећеност, јача интелигенција. Услови су живота овде таки да погребују више знања и окретности, а како је средина главни #а.ктор за иотребу и степен образовања, то природно да и женски нод у овоме није могао изостајати. „Мудрост" сада оддази у варош, а „гдупост" остаЈе у седу. Све се ове иојаве у нас и данас дају тако депо видети, у крајевима, где још нису потпуно прекинути односи између седа и варошн. Чак и уређење одиоса самога грађанскога живота још није