Prosvetni glasnik

424

иросветни гласник

код садашњег закона о средњим шкодама, како би се тај недостатак могао отклонити у случају евентуалних измена тога закона. И ако сам казао своје мишљење надлежном старешини, опетмислим, да неће бити згорег ако о овој ствари реч две упутим и ширим круговима црквеним и просветним, кодико са жељом да придобијем још кога присталицу за своје мишљење, толико исто и у нади: да ће противници мога преддога изнети контра-раздоге мојим разлозима и на тај начин убедити ме, да је боље да све осгане по старом. Користећи се, дакде, овом згодном нри.шком, ја сам био сдободан. да ставим некодике примедбе на данашњи закон о средњим шкодама само у тодико, у колико се он односи на наставнике веронауке. Чдан 61. тога закона гласи овако: „За проФееора хришћанске науке ј средњим шкодама може се поставити оно свештено лице, које има квадиФИкације за проФесора Богословије". Још пре пет година, чим сам се добро упознао са садашњим законом о средњим школама, уочио сам у наведеном чдану ту ману, што и од стручно спремних људи тражи још и то, да проФесор мора бити и свештено лице. Мотрио сам у свакој прилици, да се нисам случајно преварпо, судећи тако на први погдед и, разговарао сам о томе са многим дицима, како духовним тако и световним, па сам и после тих разговора и посматрања, као и после горкога искусва, остао при уверењу о издишности и штетности захтова: да проФесор буде свеш гено дице. И у овој придици ми смо се, без сумње, угдедади на неког другог не водећи рачуна о народној психодогији, ади нам је и то кадамљење иснало исто онако, као и многе друге ствари, које без разбора н потребе преносимо на наше иначе здраво земљиште. Како чујем, за израду овог закона посдужио је као основа закон о средњим шкодама у Француској. Ако је то истина онда нам је дако сагледати какве ће посдсдице имати његова примена у кодико се тиче верске наставе. И за ово кратко време, од како је у закон ушао захтев, да наставник веронауке буде у исто време и свештено дице, на деду се показало, да су раздози, које творца овога закона наведоше у његову одбрану, — посве безначајни, махом снољашње природе, нарочито кад се озбиљно промере ресудтати, добивени усдед тога неоправданог и неумесног захтева. Ни један члан овога закона није тако вемидосрдно нарушаван као што је овај 61. Сам његов творац први га је почео примењивати како ирема коме. Тако се радидо онда, па се продужидо и до данашњега дана, те отуда и видимо неке проФесоре веронауке у мантији, а неке без мантије. Кад би творци овога закона водиди рачуна о доследности, онда би требади да говоре не само о проФесорима веронауке и учитељима, — „у недостатку кандидата с проФесорским квалиФИкацијама" (чд. 78), него су требали рећи коју реч и о супдентима веро-