Prosvetni glasnik

НАУКА И НАСТАВА

667

које се почело хладити, — не бисмо могди то иикако иостићи. Све ће бити нростије а према томе и лакше, ако помисдимо, да једна тачка чврстога тела не може непосредно предати топлоту неком удаљеном тел.у; она ће непосредно предати само оној најближе лежећој тачки, и тако ће се сгруја топлоте преносити с тачке на тачку, док не доспе до другога дела чврстога тела. У овом је нримеру елементарна појава размена топлоте између две додирне тачке; ова је размена посве докализована и односно узета — проста, ако бисмо узели, као што је и по све природно, да она није изазвана топлотом оних молекила, који су један од другог одвећ удаљени. 1 Узмимо потад други пример. Еад бисмо, редимо, угибали неки ирут, он би након подужег угибања добио врло компликован облик, чије би неносредно ближе познавање било немогуће; али ту тешкоћу могли бисмо ипак савладати, ако смо уз то запазили, да је његово угибање само резултанта де®ормисања ситних, мајушних елемената тога истога прута и да деФормисање свакога таквог елемента зависи само од оних сила, које непосредно на њих утичу а никако не од оних који утичу на друге едементе. 2 У свима овим примерима, које бисмо, без по муке, могли изређати у читавој серији, полазимо с гледишта, да не постоји некакав удаљени утицај, у најмању меру бар не такав, који би додазио са ведиког одстојања. То је управо хииотеза за поменути сдучај; но она није свакад исправна, у томе нас утврђује закон нривдачне сиде; сгога такву хипотезу морамо нодврћи нрегдеду, вериФикацији ; ако се потад могне и само прибдижно утврдити, онда је она већ драгоцена, јер нам доиушта, да се, бар помоћу сукцесивних, наредно додазећих ириближности сдужимо математичком физиком. Кад пак поменута хипотеза не могне да издржи строги преглед, морамо се нотад носдужити нечим другим надик на то, јер има и других срестава која нас могу довести до истраживања едементарних нојава. Кад нпр. више теда уђу једновремено у акцију, може се деситн, да њихове акције, дејства, не зависе једна од друге и да се

1 Ако јо и тезшература некога тела у тачдп х, у, и, у времену /, онда је и Функција четири неједнаке (Уапаћ!е) х, у, ћ, 1;, које се могу подвести нарцијелној диФеренцијадној једначини другога реда (у којој а обедежава константу нроношења топдоте теда) п одређује диференциадном једначином, кад се узме: 1.) да је одвајање топдоте у унутрашњости теда у почетноме времену I = 1°, 2). зависност температуре од времена, на површини теда иди кад се зна закон, по коме се дешава ток топдоте на иовршинн теда. Теорију »ироношења топлоте«, тј. теорију утаначених парцијадних диФеренциадпих једначина, најпре је развио Роипег (1808) и доцније (1822) још оппшрније разра.дио у своме значајном деду: »Тћеопе а.па1уИчие с1е 1а сћаЈеиг*, која је значајна не само за теорију топлоте него н за развитак анадизе.

2 Види Н. Ротсагб, Тедопа аиг 1а 1ћ6опе с1е Ге1аз11сИе, Рапв 1892. -—