Prosvetni glasnik

НАУКА И НАСТАВА

683

вањем, која су га у најранијем детињетву занимала у причањима његовога кума једног поморца, а доцније му постала и омиљена лектира. До дванаесте године прочитао је, жудно, без икаквог упуства и контроле, и без икаква реда и доследности, између осталих н ове књиге: Путовања Еукова, Крашењиковљева, Мунго Паркова и Паласова, историјска деда Карамзинова, Годиковљева, Роленова и Милотова, једну свешчицу „Кључа за природне тајне" од Екартсхаузена. Доброљубов је до десете године прочитао Карамзинову „Историју*. 3. Деца ове категорије, коју сам проучавао, ретко су задовољна сво.јом околином. У њима живи нека инстиктивна тежња бољему; ту тежњу имају и оствла деца, и оснива се на њиховим детињским потребама: она би да се шале, да се задиркују, а њима се једнако говори како треба бити пристојан, учити, не говорити увек оно што се мисли, не испуњавати свакад сваку жељу и намеру, — уопшто улази у сво.ја права рутина, навика, обичај т.ј. оно што је чисто погодбено, конвенционално, али што не лежи у самој природи човековој. И против тога погодбенога почиње отпор и протест. У деце, коју сам изабрао за ова иепитивања, тај протест узима оштрији облик, што долази од њихових урођених црта и знакова даровитости или генијалности. Оваква деца често уноређују оно што су прочитали еа оним што виде око себе, — и то поређење не иде у корист овог нотоњег. Карактеристичан нример за то налазамо у успоменама И. И. Дшштријева: „Једанпут (њему је тада било око 8—9 година) путујући из села у Спмбирск ја сам седео у колима с мојим братом; он је ћутао, аија, док смо очима ногледали на обе стране, на поља, шуме и села; и у том намах ми дође на памет питање: а што ја овако дуго ћутим и ни о чему не мислим ? Сећам се из књиге, како је неки млади маркиз путем у колима разговарао и нешто расправљао са сво.јим насгавником, па барона Пељница са својим сином, и „Дон Фигеороза или усамљена Хишпанеца" са својом децом: на онда зашто мене не покрећу на размишљање нити какви предмети нити какви случајеви ? Без сумње за то, мислим ја, што су они били паметнији. И било ми је тешко од тога закључка". И С. Аксаков о тој ствари говори сасвим одређено: „У моме детињству и првим годинама дечаштва запажена је на мени необична особина: нисам се дружио са својим вршњацима и у њихову присуству било ми је досадно... То је дошло, вероватно, услед моје дуготрајне болести... још више услед сталног, често једног јединог друштва у лицу моје матере и непрекидног читања књига. Глава ми је била старија од година, и друштво мојих вршњака није ми било довољно". А на другом месту: „Читање, разговорп с матером о нредметима не дечјим, њено поверење према мени и њене речи које су храниле моје самољубље: ти више ниси