Prosvetni glasnik

760

КРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

како у његово тако и у садашње доба, по самој својој основној иде.ји има то својство да противу себе саме оружа даровиту или генијалну природу; и, ако је и погодна, она је то само за природе проете. У речима писаца најразнороднијих по карактеру, образовању и тежњама, има врл.о дубоке истине. „Васпитањем дати детету све оно што му ми желимо дати сматрам само као ласкаву самообману... Није ми жао што сам био дете у оно време кад још нису била позната „Фреблова забавишта" (Пирогов). „Можда је још и најбоље то што Пушкин пије пао у руке каквом ученом педагогу, који би намислио да га васпита по каквој једноставној теорији" (Отојунин). „Читање пре него икакво предавање развило је у Хердена урођену способност за учење језика и упознало га са опгатим образовањем његова времена" (Т. Пасскова). „Знање се може добити и другим путем а не обичним похођењем школе од детињства". (Андерсен). А. Хумболт каже о себи: „Било ми је осамнаест година а нисам знао ништа. Ни моји учитељи нису очекивали да од мене изиђе што добро, — а изашло је Да сам потпао под власт садашњега начина образовааа нроиао бих и телесно и душевно." А шта је нробудило његов успавани дух? Читање „Робинсона"... Овако много говорим о дечјој љубави према читању, о значају литерарнога образовања које се при садашњим условима не може заменити систематичним школским, — стога што о тој ствари у питању о дечјој лектири има највише предрасуда које овлађују и тако јаким умовима као што је нанример Бељински. Школа ће тек онда доносити несумњивих користи кад она буде имала девизу не само знање него и индивидуалност. 2. Бељински потпуно пориче вредност бајака. То се објашњава оном његовом тежњом да се дете уводи у знања и науке. Унеколико се можемо л сложити с њиме, тим пре, што се многа деца срећно мимоиђу са бајкама, као нпр. Н. Пољевој, II. Тургењев, Доброљубов, Д. 'Писарев. Русо. Али бајкама приписивати онаки утицај на духове, како то чини Бељински, нема доста основа; то постаје јасно кад *се разгледају биограФије Гетеа, Ауроре Дидван, Андерсена. Дикенса, С. Аксакова, Пушкина. Гогоља, Пирогова, Т. Пасекове. Али ваља се с њиме нотпуно сложити у мишљењу, да се из дечје лектире оддучно искључе бајке и каже, у којима се одржава одавно преживели сваки смисао ве|,овања у ђаволе, духове, вештице, вешце, вамиире итд. осим ако су такве бајке хумористичне. Ваља их искључити без премишљања, јер оне чине тежак, убитачан утисак, који ионекад остаје у човеку кроз цели живот. С. Аксаков се сећа с л>убављу с Шехеразадиннх прича и бајака кључарке Пелагије, али памти и то, да је први страх осетио из дадиљиних прича о бауку, духовима и мртвацима, и ночсо се Нлашиги мрака. Фонвизин каже: „Из Димитријевске у наше село