Prosvetni glasnik

762

ПРОСВЕТНИ ГЛАСННК

јући се научио да читам; а после ми је читање дечјих књига била права сласт. Сећам се како сам усхићено чекао очеве поклоне: „Позорнида васељене", „Златно огледало за децу", „Дечји врт", „Пилнајеве п Езопове басне", све са сликама. Читао и читао понеколико пута и све с апетитом као иосластице. Али ме највише забављало „Ђетское чтение" Карамзиново у десет, дванаест свезака. Славна, дивна књига. Шта ту нема! II дијалога и драма и бајака — дивота! Дивота, јер за мене ,још дете од седам, осам година, беше врло примамљиво познанство са „ Алфонсом и Дадиндом или чудима природе", са уваженом госпођом Доброљубовом, са чича Јаковом и његовим црним петлом, који је издао крадљивца и варалицу Подшивалова; и то тако примамљиво и тако дражесно да се те Фиктавне личности нису ни после шесет годипа изгладиле из моје памети. Не сећам се потанкости али опште црте тих прича, ванредно пријатне и занимљиве, осгале су ми и до данас у успомени. Неколико година доцније прочитао сам „Дон Кихота" у скраћеном преводу са Француског ; сећам се још да нам га је и отац читао, као и неизбежнога „Робинзнона" и „Волшебне приче"; али еФекат од свих тих дечјих књига не да се ни иоредити са оним од „Ђетскога чтенија": и ту књигу ко.ју ми је отац дао о новој години сматрам и данас као најлепши поклон у мом веку". Ово је врло јако, и кад бих ја био обожавалац специјалне дечје књижевности ја бих ово место цитирао у корист њену. Али треба нобоље видети какво је то „Ђетское чтение". Прво издавач и уредник био је такав .један знатан просветник као што је Н. И. Новиков, а највреднији сарадник Н. М. Карамзин.' Друго, „Ђетское чтение" доживело је нечувени успех и пет издања. Читала су га, пазите, не само деца него и одрасли; на ове потоње имало је значајан утицај. То дакле, говорећи искрено, није била дечја књига, него иопуларно издање, које је имало у погледу не само децу, него сву читалачку публику, или бар је на то изишло. Одиста, ни ја, разгледајући „Чтение" ради овога свог посла, нисам се могао одвојити од њега и забављао сам се њнме више часова док нисам све прегледао, а делимице понешто и прочитао. Нешто мало осећајно и нешто мало реторично у описима природе, али уопште нешто здраво и опсењиво. „Преписка између оца и сина" чини да се и нехотице осмехнете на неколико места пуних несумњиве комике и мимо тога што је изабрани предмет преписке врло озбиљан. Објашњења изведена у облику разговора израђена су

1 0 Карамзину и другим писцима као сараднидпма »Ђет, чт.', као и уопште о самом издању видети опширније у мом чланку: Из историје дечје журнадистике у Русији. I. Ђетское чтеиие за ум и срде. Воспит. и об1ч. 1887).