Prosvetni glasnik

НАГКА И НАСХАВА

889

шли су на масу празноверица и читаве дегије правих и лажних светаца, којима се непросвећени народ усрдно обраћа у извесним приликама живота. Чудновато је да су ти људи у своме Фетишизму остали скоро на истом етупњу веровања, на коме су биди још у првим вековима нашег доба. Ади није то само локадпо зло, зар је мадо људи који су у том погледу више или мање прави Вретонци ? Зар је мало бесмислица и празноверица са којима се свуда иосведневно сретамо? Веровање у моћ врачара и вештица, страх од „злих очију" и „набацивање чина" још су г.рло честе појаве, много чешће но што би се у први мах могло и помислити. Отмене, образоване даме и учена госнода верују често у кобне последице укрштених ножева на столу и стрепе од злих слутњи кад случајно изврну сланик. И најслободоумнији човек, који јавно нориче Фаталан утицај броја 13, боји се у потаји да не буде тринаести, ако је позван у неко друпггво. Сем тих заблуда код појединаца постоје предрасуде целе једне расе. друштвеног реда и партијских странака. Једни верују, да је само груба Физичка снага толико моћна да реши извесне спорове и отклони тешкоће. Други хвале добротворан утицај милитаризма за извесна друштвена нитања. Неки опет одлучно тврде, да има увреда и неправди које се само крвљу могу оирати. Питања части треба решавати само мачем и револвером, а кукавицама оставити да зову у помоћ судове. Муж је сасвим у праву кад смрћу кажњава неверну жену и њена љубавника. Постоје и овакви назори: тај човек нема исту боју коже као ја; значи да сам ја нешто више од њега. Или овако: ти си сељачки син и ја, као господин треба да те ирезирем. Нађе се такође људи који сасвим озбиљно верују у неку т. зв. „изабрану" расу, ко.ја ће једном завладати светом итд. итд. Може се без претеривања тврдити да та застарела и преживела веровања и данас управљају животом огромне већине људи и управљаће још ко зна докле. У земљорадњи, занату и домаћим пословима највише се ради по сталним, наслеђеним правилима. Те се дужности врше онако као што свилена буба испреда своју чауру: инстинктивно, не размишљајући. У духовном животу имамо скоро исто. Многи се у својим препиркама, кад хоће да остану победиоци, позивају на „искуство векова", на пословице и друге застареле догме. Слично је и у моралу. Ми сваком приликом истичемо неку своју слободну вољу; међутим понајчешће управљамо се једино по ономе што смо, без самосталне критике, примили од својих предака. Новине често доносе кратке белешке о штетним последицама нразноверица. Колико њих умире од уједа бесна пса само зато што су правом лечењу претпоставили бабинске лекове. Или се деси да човек убије какву стару сељанку само зато што му је врачала казала,