Prosvetni glasnik

ИЛУКЛ И 11ЛСТАВЛ

891

лонајчешће у додиру. После извесног времена он се више не раздикује од урођеника. По великим градовима имамо исто целкање у групе и секте. Једни се потпуно издвајају из своје средпне и као тврдоглави протпвници свих новина остају упорпи у поштовању традиција. Други опет са истом таквом тврдогдавошћу развијају свој секташки дух, нападајући на све што је изван њихове партије, бранећи своје догме, које међутим имају исто толико истине у себи колико и оне које нападају. Некима истпна пођс за руком да се отресу свих заблуда, али је и међ њима доста таквих који у дну душе сачувају оетатак извесних предрасуда, а поуздано држе да су их искоренили. * Нрема томе и у породичној и у друштвеној средини дете наидази на исте предрасуде. Како да га разуверимо у ономе што се свуда око њега сматра за неослорну истину? Излазећи из такве средине, дете ће и као младић и као зрео човек осгати верно ономе што је у ирвим годинама живота примило. Навика је тодико моћна, да је нотребно вонредно много снаге ако човек хоће да је сасвим искорени, а мора се признати да је мало људи са тако јаком индивидуалношћу. Сем тога постоје и други узроци који нагоне човека да остане веран нредрасудама свога првог доба и да се прилагоди конзервативној средини. То је пре свега умна пасивност. Многи живе врло епорим духовним животом и труде се да у дугом низу година истроше што мању количину своје умне моћи. Ко не размилгља, тај и не сумња, а сумњање .је навика која се у великој маси најређе срета. Свакидањи назори примају се без претходног испитивања, јер кад би ме човек доиста испитивао, тешко да би ме увек могао иримати. Тај умни немар ирелази ностепено у навику исто као и код телссног рада и нокрета. Поред тога ностоји још и овај узрок. Наш живот је тако нретрпан обавезама и сгручним радом, да нам је строго одмерен сваки тренутак слободна времена. С друге стране обл.аст људског знања шири се у свима правцима и гомила нове теорије, проналаске и питања, рушећи старо и иретварајући данашње истине у забдуде. Како да човек сазна све то и откуд му времена и средстава да сваку идеју испита на светл.ости свога сопственог разума? Живот је тако сл.ожен, тако разноврстан и у исти мах тако тежак, да човек и поред најбгље воље не може свуда доспети. Шта да се ради? Морамо пасивно усваЈати мишљење оних за које верујемо да знају више од нас, који су стручњаци у извесним стварима, ма да је често врл.о сумњива та њихова „стручност*.