Prosvetni glasnik

898

ИРОСВЈШТНИ ГЛАСНИК

васпитању и образ ! ' ању: Љермантов жали што је у свом детињетву био без њихова утидаја, С. Аксаков у свом „Детињству Багрова-унука" дрта јак утисак који су му изазивале чаробне и народне руске бајке. Бељински у почетку свога књижевнога рада сматра их као неизбежне за умно развиКе детиње, а крајем тога рада напада их свом страшћу свога темперемента. Та разноликост у погледу на значај бајака долази отуда, што се бајке једне врсте не одвајају од бајака друге, мешају се у једну групу, која по томе доиста и јест негато бесмислено. А то мешање долази од нејасног ноимања бајке и њене историје. Бајка, која је до данашњиде доирла из незанамћене старине преисториског доба, донела је собом или чудовишно страшне, или величајно лепе појаве необузданих страсти, хиперболичне слике лепоте и Физичке снаге. Те слике и ти ликови нама су ненојмљиви. Ми их гледамо посумњиво, нећемо да разумемо њихов смисао и називамо их бесмислицама и глупостима, или се старамо да у њима пронађемо оно унутарње, алегорично значење које оне у ствари и немају. Према томе многи гледају на бајке и каже као на плод празне Фантазије, ко.ја по својој вољи ствара невероватне слике, без икакве реалне подлоге, ма да питање о стварном и истинитом пореклу и постанку бајака научнипи нису тек јуче разрадили. Стварно је доказано и објашњено, да бајке чувају у себи извесна нознавања о свету и његовим појавама, и то знања човека без образовања. Такав човек живи и данас у савремену друштву, живи у читавим племенима дивљих народа, а говорећи уопште, било је времена када је и дело човечанство било на том степену развића и на свет гледало очима тих творада бајака. (У даљем излагању историје развића бајака држаћу се Тајлора, његове „Првобитне културе", глава о „анимизму"). У историји човечје културе било је једно време, давнашње, када је цело човечанство могло да суди о ономе што се у нрироди догађало и дешавало само но аналогији њених појава са појавама његовога личног живота. А лични живот човеков изгледало му је да зависи од духа, који станује у човеку и руководи његове поступке. Тај дух или душа је имао своје снмостално биће, независно од тела, и могао је за неко време да га остави, као што ми можемо да изиђемо из куће, и да уђе у друге предмете, па било да то буде опет човек, било животиња или биљка. Еада дух остави човека на свагда, наступа смрт. Дух се могао људима јављати у облидима пристуначним чулима; могао је људима да нахуди или да их заштити. Слична теорија постоји и данас, чак и усред образованога друштва (спиритизам), и јест резултат грубога искуства као што су снови, привиђења, халузинадије итд. Наш језик је и до данас очувао трагове тих првобитних веровања, и ми их несвесно васкрсавамо говорећи о душевном