Prosvetni glasnik

НАУКА. И НАСТАВА

235

сима. Пошто је нова метода доказала могућност, то нам остаје само изнети неминовност, да ученик научи употребљавати до неког степена Франпз г ски усмено и писмено. Она може навести доста и довољно тешких разлога и за нотврду овога. Прво бих хтео упозорити на то, да се и латински пре кратког времена — можда се то чини у неким гимназијама и данас — ревносно учио тако, како бн га ученипи научили слободно усмено и писмено употребљавати. Оно, што се сматрало за могуће код мртвог језика, требадо би заувек, по томе мишљењу, да се само по себи разуме код живог и отуд се свак неизбежно мора сложити с одличним Минхом, кад каже „учити неки језик, а но постићи и говорити на њему, просто је чудновата ствар, на којој увек има нечег мало смешног". Ово вреди у неку руку и да се човек уме написмено изражавати. Управо је један од знакова појма живог језика, да га, као матерњи, троба учити на жив начин, као нешто живо, живим устима и пером. Да није нешто постизање такве вештине нросто јадан и жалостан производ духовног рада, који не вреди ни узимати на ум? Овде нијс реч, дабоме, о с правом извиканом парлирању институтки, салонских аристократа и гигерла, који ништнвошћу предмета за разговор показују жалосне способности, што не може изазивати на подражавање. Умети говорити на крају крајева просто је „способност умети поуздано изразити свој духовни свет на ком језику, што врло много значи код најобразованијег, али и код скромнијих ступњева — као код оних, што их можемо постићи у школи — не значи мало". Јер и овде, гата више, почива и скромна мера на многим и многим напрезањима духовних снага, коју треба нарочито желети за опште духовно образовање наших ученика. Зар је то ништа обући своје мисли у реченицу туђег језика, изрећи реченицу као целину лако, природно, с брзином инстиктивне операције правог говорења? Ја мислим, да то не значи само неко — уосталом од вредности и у етичком смислу — господство над органима за говорење, него и неку духовцу умешност, покретљивост, јасност и ноузданост у погађању, што ми се чини као довољно и предовољно, да се види неизбежност бар умеља говорити. Уз ово иду још и други разлози више нрактичне природе, одакле неизбежно излази нарочито и написмена употреба неког језика. Савремена култура кренула се већ једанпут и на том путу сваки дан измиче све више нанред, односи измеђ народа, саобраћај, постаје све то више и више личан, а индивидуе обраћају се све то чешће и све то више непосредно једна другој. Ово вреди, наравно, нарочито за два народа, који су тако блиски суседи, као што су Немци и Французи, а још то у већој мери, откако је Немачка ушла с неочекивано ведиким успехом на пољу трговине и индустрије у такмичење с народима-нредводиоцима. Јасно је пак, да је, кадгод дође такав случај