Prosvetni glasnik, 01. 03. 1908., str. 60

242

ПРОСВЕТНИ ГДАСНИК

реченице као Смрт је зелена или Гдавобоља је кисела граматички су исто тако правилне, као што су догички бесмислене. Из довде реченог излази. да ја и не мислим веровати, да се може граматиком, заједно с њезиним прирепком превођењем, задобити знање о појмовима, или да, као што вели један новији бранилац наставе старих језика — Планк — упоредно посматрање води томе, „да се садржај представе, који је основа једној речи из матерњег језика, огатрије схвата и да се нрема садржини једне речи из туђег језика уносе у свест знаци, по којима се разликују и поклапају, и да тиме долази бистрење, богаћење и ред наших иојмова". Томе се може насупрот изнети, да се код превођења, као штојемалочас речено, ствар тиче репродукције Форама и речи чисто радњом памћења. Знање форама још никако не значи и знање садржине. Оно се мора нарочито стећи п то може бити само историским појимањем развитка појма. Такав пак посао стоји изван задатака наше школе. То се исто може рећи и за тврђење, како метода граматизовања код језиковне наставе доприноси образовању естетичких и етичких представа. И овде одмах, чим само уђемо у суштину ствари, долазимо до уверења, да је и ту, ако се хоће успех да постигне, потребно историско посматрање језиковних облика. Само тиме се могу иронаћи односи језиковних облика према етичким појмовима и тиме ући и у дубљину етичких осећања овог или оног народа. Само се историским посматрањем може — претпостављајући естетичко осећање као свесну радњу — схватити однос између материје и Форме, како се то изражава према начелима за образовање неког језика и тако постати за стварање естетичких представа од користи. Према овом посматрању вредности граматичког учења неког језика — наравно и Француског — излази да се углавном мора порећи ^едика добит, коју одатле очекују. Свакако се мора признати, ,да се од таквог начина код учења језика може очекивати изоштравање пажње на облике, појачање иамћења и уопште нека духовна умешност, као и то да он тражи понеки духовни рад, који је ираг логичког,-т. ј. научног мишљења. Али се мора порећи, да такав начин учења неког језика чини такво школовање духа, које ствара човека умешним, да се може наћи на свима пољима у животу и код захтева о мишљењу у свима наукама. А кад тако отпада тај сасвим особити и једини успех граматичке наставе, онда се не може одобрити нн њезин особити и једини положај, који је некад заузимала у настави туђих језика. Њојзи принада други задатак. Некад је стајала у средишту целе језиковне наставе, а данас се мора помаћи више ка периФерији. Некад је била скоро циљ за себе, а данас ваља да буде •средство да се циљ постигне и треба је само тодико уопште узети,