Prosvetni glasnik

НАУКА Н НАСТАВА

637

шићи, као што су на прилику они, што се употребљавају у ходању, контролишу се рефдексима, а други се контродишу више вишим свјесним степенима. Многи аутоматизми удјеце обично дјелују на акцесоричке мишиће. У опће нарализа финих говорних центара и контрола руке прво нестаје; Фундаментални покрети нестају прије смрти. Разлика између људске руке и предње ноге нижих животиња илуструје растење акцесоричких мишића и контролисања. Ако пазимо како дијете учи пузити и ходати, видимо нешто аналогно претпоставци о усправном држању примитивног човјека. Испочетка се дијете гега у своме тијелу. Послијесе јављају мишићи кукова. Затим се ноге употребљавају и нрсти од ноге, нређе Флексидилни, ограничавају се у акцији, а палац се усавршава у евојим покретима. Допатице су у први мах паралелне у дјеце а послије, кад трбух ночива више на карлици мјесто да зависи од леђа, оне не иду упоредо, већ се мало разилазе. Број и деликатност мшпићних покрета у опће означава индекс напредовања у еволуцијоној скали. Дедикатни покрети дица и ру;;е у кудтурних кдаса, кад се сравне са укоченим нокретима обрва и прсга надничара, показују велике разлике духовне моћи. Но, док се не развију како велики тако и финији мишићи, нанредовање није здраво и стадно, већ неизвјесно и површно. Дјецу не треба васпитати и образовати у Финим 'покретима, а забатаљивати Фундаметалне покрете. Рано развијање ових финих покрета значи силно трошење енергије на деликатна прилагођивања, забатаљујући базадни и масивни мишићни рад. Најбољи дијек за немирна и кореичка стања јесте активност Фундаменталних мишића. Дјеца чине велики бро.ј иокрета, ко.је она бркају. Линдли 45 је проучавао 897 обичних аутоматизама у дјеце. Овакве ријетке мајсторије долазе у дух помоћу неколико обичних примјера, као што су жрвање зубима, увијање косе, климање главом, зрикање и намигивање, плажење језика, дрмање раменом и т. д. Ови невољни, нехотични покрети тако су изобиљни и раздичити да образују поље највећег научног интересовања. Они се морају у онће узети као рудиментарни импудзи за вршење аката, који су у каквом пречовјечанском степену били од ведике важности по живот. Они су вестигални; они су остаци. Они не антиципују будуће потребне активности као што то мисли немачки психодог Грос; м они су реликвије, остаци древних употријеба. Додуше они представљају могућности посве

^Иптеу, А РгеНшшагу 81ш1у 8оте о? Ље то1ог Рћепотепз оГ Меп1а1 Е4'ог4, 1899. 46 Огооз, Б1е 8р1е1е с1ег 1Чег.\ 1900; ОЈе 8р1а1е с1еа Мепосћеп, 1902.