Prosvetni glasnik

ШКОЛСКИ ЛЕТОПИС

197

многи други културни послови, него баш и чисто школскн. Колико се у том било отишло, најбоље (или управо најружније) се видело на последњим учитељским скупштинама, где се неколико врло важних истакнутих школских питања бацило на страну, докле се не подели мегдан између две иолитичке групе учитељске. Али нису сами учитељи криви што је тако. Цела земља била се у том правцу заталасала, а учитељи нису могли Оити изузетак. (Ко је хтео бити изузетак, њега су нападали и еумњичили). Што се, дакле код учитеља ценило, што се од њих тразкило, то су они и давали, често давали обилато, више него други. Тражиле су се од њих у школи петице и они их показаше на хиљаде. Каквих? — Онаквих какве су се тражиле. Тражила се од њих ван школе нолитичка активност, и они показаше у том рада врло много. Каквог? — Какав се од њих тражио. У том погледу, и ако би се имало шта учитељима, пребацивати, нема ко да им пребацује, кад су и сви други таки били. Али, ако је то и тако некад и требало, од сад се мора друкче окренути. Ко раније није прогледао, догађаји после анексије Босне и Херцеговине морали су му очи отворити, јер су нас крупни догађаји затекли на ситничарском раду, пред судбоносне моменте стадосмо неспремни и бисмо изненађени оним, чему смо се требали надати 30 година. Сваки ће у Србији од сад имати шта друкче и боље да окрене, па ће и учитељи морати активност своју и у школи и ван школе не само појачати, него и други јој правац дати. До сада су учитељи ван школе радили (кад се одузме политички рад) највише на Земљорадничким Задругама и на иољопривреди. У Зем. Задругама 1908. год. било је 256 учитеља, а толико ће их од прилике бити, који су радили што год на пољопривреди. Кад се овоме дода и оно мало продужних школа и школа за неписмене, опет излази, да ни половина учитеља и учитељица нису узимали какво јаче учешће у ком културном послу ван своје школе, у околини својој. А тога мора од сад бити много више. У Земљорадничким Задругама и на иољопривреди треба и даље радити (само за иољопривреду претходно своју спрему допунити). Продужне школе треба на све стране отварати не само у селима, него и у варошима, за шегрте и др. (само и ту учитељи прво имају допунити своју спрему, те да сеоским дечацима умеју предавати разне пољопривредне гране, а варошким шегртима цртање, књиговодство и др.). Школе за неиисмене треба отварати и у селима и у варошима; а за писмене код сваке школе треба не само основати, књижнице за ђаке и за народ, него се старати да читача буде што више и да се код свакога буди воља и осећање потребе за читање и даље самообразовање. Скупови у школи и ван школе, где би се родитељима и иароду давала обавештавања о неговању и васпитању деце, о чувању здравља итд. отварају широко и благодарно поље за