Prosvetni glasnik

474

ИРОСВЕТНП ГЛАСШ1К

Насупрот овоме консервативизиу, већ су, као гато је .Новине у тезику .досељеника.' речено, у раниЈем итадиском Језику извргаене и харакгерне Акценат. .7новине. У индоевропском су наглашени слогови у свему изговаранн вигае него ненаглагаени, а италиски их ј а ч с изговара; технички речено: од музичкога акцента постао је експиратории. Тоје била иромена, која је затим по најјаче утицала на гласовни хабитус нојединих италиских језика, нарочито латинскога. Јер бага експираторни акценат изазвао је тако звану синкопу, нестанак кратких вокала у слогу после акцента. Латинско саМпиз „топал" нпје тек у италијанском ностало саШо , већ су још Римљани знали и за облик саШиз, који је изазван баш тим утицајем акцента. — Од промена код појединих гласова као маркантну особеност италискога језика Гласови. * ' истичемо поступак са индоевропским т. зв. аспиратама. Индо•европски језик имао је спојеве од I, д, Л са 1г после њих, који су се ненромењени одржали у старом индиском; од ових особених гласова постали су у италиском најпре т. зв. сниранти ; № је прешло у /■, дк у с!г (изговорено као немачко сЋ) и сШ у 1к (изговорено као ингдеско Љ у 1ћапк Шгпк). Тако поред индискога ЊгШаг и ,брат" стоји латинско (гаГег. Поједини италиски дијалекти сачували су Т још у 5. веку пре Хр., као што показује значајна историја немачке речи ЈЛ1ег: она долази од грчког Шга „фунта", а то је гласовно негачна позајмица доњоиталиских Грка од италиског ШЋга „Фунта". Ну већина италиских дијалеката већ је тада Нг изменила у (, тако да је код њих реч за фунту гласила М(га. — У науци о облицима глагол Облици. .. . . показуЈе наЈЈачи расдеп између заЈедничкога индоевропског и италискога језика. И личним наставцима и сличним Формативним елементима (на пр. у конјунктиву или онтативу) старо је до душе уопште сачувано, али од времена само презенс и футур показују стари изглед, иознат из грчкога и других сродних језика; за остала времена постају нове творевине, за пасив са наставком што доцније у најпотпунијем облику онет налазимо у латинском ( атог атапз атаГиг итд.). Теже ]е оно прадоба характерисати и синтактички и -Синтактичко — ° стилске особе- сти лски, ако се хоће допусгити ова реч за време, у ком ности праита- 1 1 *- « диског језика. ј е писмеИ о изражавање свакојако било још врло мало иознато. Ипак се могу псвести по.једине црте из слагања поједнних италиских дијаката међу собом а и са другим индоевропским језицима. Неких речца, без којих као да не може бити реченице у модерним језицима, које нам се чине као малтер за спајање каменова, од којих се гради реченица, — таквих речца или уопште није било или је могло бити без њих. Тако стари Италици нису знали ништа ни о Немање члана. одређеном ни о неодређеном члану, као што се и у латинекоме само овде иоказују слабе клице за богати романски развитак ове речи. Предлози беху ограничени напред поменутим обиљем у па-