Prosvetni glasnik

НАУКА И НАСТАВА

641

доказалн баш у ово време стидске накарађености. У 2. век пада цветање римске правничке каижевности, Гајеве Институције и већина дела, из којих је затим у 6. веку Јустинијан компиловао своје Дигесте, а пре свих списи Папинијанови (| 212). Свуда се паказује не само независност од укуса тога времена већ и позитивно збивени и оштри нрави латински израз. Правна наука је и била једина наука, која је код Римљана имала у главном оригинално латинску терминологију. Изштаци ј а ста- 5. Порио време. Нових црта од тада латински стил горијих стилова у позно доба. тово није више ни развио-; скоро све Је подражавање старијим периодима, и за појединца је уопгате питање само на што ће да се наслонн. Одговор испада врло различно. Има људи који хоће да пишу цицеронски и који то сразмерно добро постижу, као што је око 300. године хришћански апологет Љктанције; има других, као што Је епископ Зенон из Вероне (| 380), којима је највиши стилски идеал био шаренило Апулејево; други се опет поглавито држе Салустија, и тако даље. Да је при том чиста имитација тако рећи немогућна, да се овим писцима, хтели они не хтели, увек намећу још реминисценције на стил других више или мање класичких писаца, разуме се само по себи; ирема ступњу његова знања притискује свакога од ових епигона утицај старијег списатељства у разном ступњу, али он притискује см већа раз- сваког - Према томе може се одмерити разлика, које је тада ст!ма Лбитаог ^ ил0 изме ђу »стила" у књижевности и прнроднога начина језика. говора оних људи, који се нису с муком усиљавали око таквога старинарства. Како је наравно и свакодневни језик од времена Плаутова претрпео промене, и то потпуно независно од књпжевнога језика, може се мислити, да је сада максимум достигла дивергенција између њих, коју смо видели да се најпре појављује око 200. г. пре Хр. Најпростије се може ово показати на облицима. Коме је стало било до стила, писао је наравно у 4. веку акузатив од атог још атогет као и Цицерон и свакојако се је и мучио да још тако и говори. Али прости природни језик тада је већ одавно прешао на онај облик, који је талијанској речи за „љубав" био основа: атоге. Једно је тада морало још нарочито допринети томе, да сс стил одвоји од језика: утицај, који су при поступном похришћањивању књижевности задобили латински преводи библије. Трудили су се наравно да свету реч грчког оргинала преведу што је могућно тачније, и тако видимо да се овде у појачаној мери понављају појаве, на које смо раније наишли код Апулеја и Тертулијана: или се просто узимају грчке речи, или се праве нови латински изрази што више према грчким облицима. Последњем поступку имају захвалити за свој постанак речи као заиаГог „спаситељ". Утнцај хриш- При том не треба порицати, да је с друге стране баш ћанетва. хришћанство према својим теденцијама допринело понешто