Prosvetni glasnik

НАУКА И НАСТАВА

651

ћење памћења језичким материјалом тако разних периода веома отежава „кдасицистичко" подражавање латинскоме. Поред тога су баш последње године показале, како је незахвално старање да се пише ,класички", чак и кад се енергично укдоне споредни утицаји што су на сметњи. Да Цицерон пише скроз ритмички, као што смо напред изложили, опет је пронађено тек пре нешто више од десетак година. И тако је дакле скроз нецицеронско све оно, што је од времена ренесанса писано „цицеронским" латинским језиком и чему су се као таквом дивили. ламшски као ^ а0 шт0 Ј е латински као научни језик чак и у области језикподптпке. филологијс готово одиграо своју улогу, тако је он данас саевим ишчезао са политичкога поља. Некад је он овде био господар, док није на његово место дошао Француски. Затим му је Угарска до у наше време остала као последње прибежиште, па је сад и одатле Латински као истиснут. Тако је сада још само једна област, у којој власт језпкцрквени. датинскога језика и даље остаје непромењена, дабоме велика и поуздана област — католичка црква. Новолатинска Как0 см0 У овом прегледу историје латинског језика књиашвност. у С р е дн,ем веку и у новом времену до сада истакли облик, треба сада да бацимо један поглед и на садржај ове новолатинске књижевноети, те да појачамо тврђење, да је у њој изнесена таква имаовина човечанства, која се не може изгубити. При том је боље држати се реда по књижевним врстама а не по времену. Код овакве поделе одмах се показује, да проза има да изнесе много знатније радове него појезија. појезијау ^ е Р' Д а почнемо са овом посдедњом, новолатинска појесредњем веку. зи ј а д а ј е д 0 ду Ше МН ого, што је веома занимљиво по себи или као члан целокупнога новијега књижевног развитка, тј. већином баш као део појединих националних књижевности, али то није рад, који би се могао ставити међу стварно велика дела у појезији. ново до . а У латинској појезији других времена и других народа понавља се исто: ништа од ирвога реда, али много, чији би нам губитак морао јако отежати разумевање развитка. Петрарци не би његови латински спевови донели почасно место, али заједно са латинским прозним писмима они чине његову личност и његове тежње много јаснијин него сонети и 1поп11. И човек као што је на нример Немац Андреја ГриФиус иостаје разумљивији, кад се знају његови латински епи из младости, на којима се може видети, колико се дубоко у 17. веку улазило у читање старе латинске појезије и до какве се умешности дошло у имитацији, уз пркос многим погрешкама. Као што ови латински производи интересују човека као документи за развитак њихових писаца и њихове епохе, они собом могу у другоме