Prosvetni glasnik

542

ПРОСВВТНИ ГЛАСНИК

вића учитеља „0 Босни и Херцеговини" прегледам и поднесем ппсмени реФерат је ли ова књига за ону намеру за коју је нудп Минпстарству издавач. Прочитао сам и издавачку молбу и поменуту књигу и част мп је поднети овај реФерат Главном Просветном Савету. Издавач квиге у својој мол.би вели да је она врло корисна за нашу школску омладину и подноси је Министарству с молбом да је откупи за поклон добрпм ђацима о годишњим испптима. За нашу школску омладину потребне су књиге написане чистим језиком, јасним стилом и нрегледпом садржином онога, што се у књизи хоће да каже. Књига дата као дар или као награда треба да научи или да забави, а у сваком случају да ученика, коме је дата, нривуче да је прочита. Таква врста књига треба да је привлачна н садржином и својом спољашношћу, а да се одликује добром техничком израдом. Само тако удешена књига може одговорити оном задатку, који јој се намењује кад се даје ученику као дар или награда. Ова књига нема ниједну од иоменутих особина. Она није написана не само чистим језиком већ је луна правописнпх и штампарских погрешака. Стил јој је нејасан, мрачан и конфузан. Ењига је без икаква распореда. И ако је писац ставио да је она „кратак историјски нреглед о Босни и Херцеговини", она је све друго само не кратак историјски преглед, јер се у њој најмање говори о историји номенуте две срнске покрајине. Тако на пример у њој се скоро на два листа говорп о имену „Босна" а нема ни речи о орографији обе области. У одељку, у коме говори о минералном и биљном свету, не говорн ништа о биљном богаству ових покрајина нарочито о босанским шумама, али се говори о хидрограФији па и то на дохват. Од свих херцеговачких река номиње само Иеретву а о језерима ни речи. У одељку о старинама (стр. 12—17) говори само о „стећцима", па и то је готово све погрешно. Наводити грешке редом није могуће, јер би требало исписивати читаве стране (види стр. 13, 14 и 15). У одељку „народ и насеља" (стр. 18 — 39) има свачега, као у каквој торби, само нема нигпта о насељу Срба у Босну п Херцеговинт. У том одељку он налази Србе уЕгипту, Месопотамији, Иерсији, Инђијн, у Сибирпји (стр. 21—23). Какви су ови први одељци такви су и други у књизи. Ко жели да се уверп нека отвори ма коју страну иа нека ирочпта, рецимо стр. 8, 18, 21, 24, 25, 26, 27, 31, 38, 45, 46, 54, 60, 62, 84, и т. д. А нарочито се човек мора чудити што ће писцу онај „додатак" на стр. 87—92 о некаквој хармонијп „природне науке геологије с религијом (веромј — мајком свих потоњих проналазака духа људског", кад то нема никакве везе с Босном и Херцеговином. Јасност пишчева стила најбоље се огледа у ономе, што је он извео као закључак свога излагања о народу и насељу. Од тих закључака наводим само 4 и 5. „4. Да су и данашња сва „Србословенска племена" — „народи" од. једне једине „срнске" индоевропске расе. (А расе су код разних народа разне) и да су једног само „српског" порекла". „5. Да су одлике расе живе сведоџбе времена, у коме човеков разум још није био у стању, као што је то данас, да свој живот и обичаје удеси према промењену месту становања, кад је према томе умирање међу децом било несразмерно велико, као што је то било и код нашега народа — при-