Prosvetni glasnik

926

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

0 Кометама (с. 17 и 18) 1;овори сасвим укратко и непотпунО. Не кааге ништа о различној сјајности језгра, омотача и реиа њихова; ни о иравцу репа, кад се комета приближује иа после удаљује од Сунца; ни о томе, да Кеплерови закони вреде и за периодске комете. Даље је писац учинио једну грубу иогрешку, којаје — поред свих осталих — особито јасан доказ његове прекомерне хитње у изради овог уџбеника. Грешка је у овоме. За комете воли: „Дужина њихова репа врло је променљива (сл. 21); код појединих износи неколико милиона километара" и упућује читаоца на сл. 21, да се о томе сам увери. Међутим сл. 21 не представља ни комете ни њихове репове! Она представља сасвим друге ствари: успјане трагове — облачке — од ватрених лопти у нашој атмосфери! Ти трагови са својим променама нпсу ни налик на кометске репове ни по облику а јопг иање по дужини, која би имала на износи „неколико милиона километара"! Ову слику узео је писац из Космографије од М. Ј. Андоновића са стр. 446. Она је тамо на свом правом месту, уз објашњење о ватреним лоитама и другим „озвездинама" и носи бр. 121. И ако је у књизи Андоновићевој јасно написапо, шта та слика означава, ипак је писац утурио међу комете ради објашњења њихових репова и још је испод слике нанисао „Мењање кометског репа"! Још је једну грешку учинио овом излишном реченицом : „Понеке комете приближе се Сунцу до 70.000 км., иа се за тим удаљавају од њега преко 70 билиона километара". Да под тим кометама подразумева периодичне комете, јасна је ствар. Али које су то комете? На небесноме своду нема ниједне познате периодичне комеге, која се удаљава од Сунца за тако огромну даљину. Та би даљина била скоро двапут већа од даљине најблпже некретнице а Сеп1аип, за чпју даљину међутпм каже сам писац (на стр. 2) да износи 41 билион Еилометара или 4, 3 светлосне године. Према томе комете, о којима је реч, имале бн се удаљавати од Сунца на даљине веће од 7 светлосних година! Такве комете нема, .а не може је ни бити, јер давно ире него гато бн се за толико удаљила од Сунца, престала би бити периодична, ушла би у сФеру атракције других некретница и нашем Сунцу никад се више не бп вратила. Астрономи иризнају за периодичне оне комете, које се бар једном врате на израчунато време. — Најзад, одељку о кометама недостаје, што нлје ништа речеио о вези између комета и метеорских ројева. Говорећи о метеорима (с. 18) писац вели за ватрене лопте: „Често се уз праску, која је налик на грмљавину, расцрште и поједини њихови делови падају на Земљу као метеорити или метеорско камење", и упућује читаоца на сл. 22. Међутим та слика не представља распрскавање и падање метеорита, него озвездинску појаву, виђену у Америци 1833 године, онакву исту, каква се је и код нас видела ноћу између 15 и 16 новембра 1885 године. Између описане и сликом показане појаве разлика је огромна. И ову је слику узео г. Радивојевић из Космографије од М. Ј. Андоновића са њеног правог места на отр. 452 п погрешно јој дао сасвим друкчијн задатак: да нам објасни раепрскавање метеорита! У одељку о екваторском систему (с. 21) писац је учинио једну врло грубу грешку. Он вели: „Кругови по којима равнине небеских упоредника секу Земљу, називају се Земљини упоредници; и међу њима је највећи полутар, који полови Земљу на северну и јужну иолулопту". Према овоме би сваки Земљин упоредник (нпр. 40°) лежао у једној равни са небеским упоредникоЈТ, који му одговара. А то није тако. Само Земљин и небески полутар леже у једној равни, јер она пролази кроз заједнички центар Земље и небеоке СФере, а остали упоредници не леже у једној, него у — паралелним равнима! Ово