Prosvetni glasnik

936

НРОСВЕТШТ ГЛАСННК

у разумевањо разних прозних обдика, него и да иокаже како треба иснитатн оишто особине ирознога градива и извести нотребна правида и како се у појединим случајима добива потребно обиље градива, како се ово правилно расноређује и најзад, како се све заокругљује у једну целину:" (Н. Рго1 )8(;). Доказивања има не само: индуктивнога и дедуктивног, него и аналогијског и ауторитативног. Сем тога, има иненосред ;ог и посредног доказивања, те је у овај део требало унети више логичкога еле.мента. Потврђивање начина доказнвања општим примерима, у које се дубље не улази, не помаже разумевању, аир. какосетема „Сваки је почетак тежак", или „Духовништво је у средњем веку имало велики значај", може доказивати и путем индуктивним и нутем дедуктивним, и при том се остало. И беседништво је сувише развијеио. Место свеколике ове деобе на сухонарној и анстрактној основи боље је било говорнти у онште о арози — о оиисивању и припокедању, о мешању једнога и другог, о уметничком, опису и каракторисгици, па бн тим било речено и оно што треба науци и оно што припада уметности (приповетка, роман, путопис), уз што би дошло и о начину иисања школских тема, што је веома потрсбно ученидима. У врло кратком додатку могло би се нешто рећи о писању историје п т. д. Беседншптво би требало свести на што краћи обим, и но могућству главне особине ноказати на нанеденим, или у кратко испричаним беседама чувепих класичких и светских беседпика. И о трећем делу, иоетици, мог.то би се рећи да није нај јасније и најпрегледније израђен. Говор о несништву у опште је апстрактан, местимице несувремен, није сакупљено све што је карактеристнчније, нити је све на довољно нсихолошкој основи. Самоме песнику и његов м особинама (емоција, таленат, геније, тешпеременат, манир и т. д.), као што смо рекли у почетку, није обраћена пажња. Шта је то класично, идеално, романтично, реалистично и т д. врло је несрећно изнесено, да ученик по том никад ие може одређено рећн коме правцу које дело припада. Шта је класично одређује се речима: „Кад сва три чиниоца (машта, разум и осећање) складно раде при стварању уметникове замисли, имамо савршено леие илн класичне уметничке послове," а романтизам се обележава: „Вад осећање и разум уступају пред радом маштиним, па се она и сувише оснли и т. д.". Исто су тако неодређене деФиниције о смешном, узвишеном, хумору, осећању туге, грозном и т. д. У осталом, одређивање неких од тих појмова и не припада толико теорији, колико теорији књижевности и појединих епоха њених. Кад се говори о појединим врстама песништва ннр. код епског, није напред изнесено све што је опште, казујући код појединпх облика, само оно што је њихово, посебно, нпр. код каже се износи Фатализам и Фантастичност, што је требало изнети у оиштем говору. Код епскога песништва писац дели епске облике п народне песме на к.ругове једновремено по више знакова нпр. народне песме сматра као пети облик (и ако о неком оградом), док со оне од каже, бајке (легенде), гатке и приче о животињама разликују само својим сачуваним, везаним слогом. Народне песме дели: по хронологији (круг песама Немањића, Косовске и тд.), по локалном обележју (црногорске), по садржини (женидбе српских јунака). За тим како се о: кажи, бајци и т. д. говори у народној епици, излазило би да тих облнка нема уметничка епика, што није тачно, па је то требало истаћи, као и то, да се у уметничко.) епици под бајком не мора разумевати исто што и у народној.