Prosvetni glasnik

РАДЊА ГЛАВНОГ ПРОСВЕТНОГ САВВТА

937

Недовољно је иста.кнут значај и карактеристнка романа, новедо и ирнповетке као најзначајнијег облика еиског иесништва, иего су то опште, недовољне Фразе. Исто тако код лирског и драмског иесншнтва све њихове карактерне дрте не падају довољно у очи, него је све замотано у многе нејасне Фразе. То би требало све прегледније изнети у засебним одељдима, са засебним заглављима. Веза између лирскога и драмског песпиштва, и како се драиа развила из лирског иесншптва, издва.јањом из хора појединнх лица, није довољно пстакнута. И деоба појединих врста песништва, према том колико је она чиста или измешана с другим, није данас тако оштра. Химна и ода, и ако имају нешто везе с епским песништвом, могу бити пуније лиризма него ли друге лирске песме. Данае се на пр. лирски облици деле према сасвим другим знацима, на пр. према квалитету осећања — сатира, елегија, панегирик, лрема квантитету -— од најкраће песме. (управо усклика) па до опширне оде, итд. Уз сваки епски и лирски облик добро би било у кратко наввсти садржину некога прпмера, и,на њему облик објаснити. Прегледност код трагедије и комедије потпуно је изгубљена. Сличност и разлика између трагедије, романа и епа управо је апсурд. Има и ситнпјих грешака, нпр.: „најчувенија је биограФија Ж. Ж. Русо-а" (81. сгр.). — „Најбољи српски путописцп јесу: М. Ђ. Милићевић" (88 стр.); „за опис места је леп пример Бока Которска од С. М. Љубише." Изговор енглеских имена је недоследан: Росл (Киззе1), Бурке (Вигке) (99 стр.). Али је највећа незгода ове књиге тешка, сувише тешка стилизација. Свугде све сама апстракција место живога, очигледног приказивања. Нарочпто су тешки уводни параграФИ, у којима се објашњава шта ће се прећи у потоњим одељцима, у којима се систематише даља грађа. ДеФинпције су расплинуте, ни мало концизне. Често је проста ствар објашњења на тежак и заилетен начип.

Примери: стр. 3 „ 4 п 4 П 6 „ 16 „ 22 „ 23

„Из казаних разлика... 1) ...2) и 3) ...цео живот." „На средини између... временс-ке уметности." „Посао, који би... више дивити." „Обиље и разноликост... „чл. 22. „чл. 30. „чл. 31. Стр. 24. чл. 33. Стр. 25. чл. 34.

Стр. 29. чл. 39. (и то бапг кад је о очигледности реч, онда је најмање очигледно објашњено). Чл. 59, 79. И тако иде кроз целу књигу. Ради каратеристике особито упућујемо на пасаж у ком се говорн о идеалном правцу. Тако је и код других праваца, што смо већ додиривали. Многе одредбе су и непотпуне, на пр. код описа и карактеристике. На основу свега овог наше се мингљење о књизи П. Ђорђевића може свести на неколико речи. Због доказаних великих недостатака ми никако не можемо препоручиги то дело да и даље остане као ста-лан уџбенпк државнога издања. Али, како оно има и добрих страна —• у сразмерно кратком обиму скупљене некадашње две књиге теорије словесности, упућивање на литературу (премда би се и ту имале извршити корекције), добра техничка израда са