Prosvetni glasnik

122

11Р0СВЕТНЦ ГЛАСННК

За еве ово казати: од чега је. Треба децу дотле у кухињу водити докле све не попамте, и да знају по нашој заповести узимати поједине ствари, остављати их на речено место, говорити нешто о њима, давати другоме и узимати од другога итд. Уз ово иде да се покаже: пламен уг .Ђен, угарак, дим, пенео, кромпир, грах, брашно, кукуруз у зрну и на корену, паприка, купус, лук бели и црни, нроја, хлеб, качамак, мед, вино, ракија... Шећер, со, паприку и лук „опробаћу", окусићу. При кушању шећера разведрим лице и кажем — „слатко". Деца понове „елатко!".,. Кад окусим со, овлаш зберем лице и кажем — „слано; слана со", што и деца понове. Паприку окусим, зберем чело и бацим је а главом показујем негодовање, па кажем: „љута паприка... љут лук!"... Тако понове и деца и разумеју ме. Овакав ноступак већ је могућан и с тога, што једнаке мисли, једнака осећања у разних индивидуа проузрокују једнаке или сличне аФекте и покрете на организму. Најобичније и најважније земљорадничке алате најбоље је показати у раду, где су они употребљени. Плуг и делове на орању; брану и дрљачу на влачењу н дрљању; секиру кад послужитељ сече дрва; мотику, ашов, трнокоп на копању, делове њихне, и од чега су. Још се може заиоведати: „Узми ти мотику! Нека овај узме трнокоп! Копајте! Чувајте се, немојте посећи ногу! Оставите! ЧуваЈте траву!" Може се иитати: „Шта ће нам секира.? — Ко има код куће секиру ? — Колико имаш мотика? — Ко од вас има плуг? — Ко вуче плуг? Ко.је ј с бразда? —* Стани на бразду! — Стани у бразду! — Где си мало пре стајао? — Где сад стојиш?" итд. Другом приликом показати још неке важније справе и алате: кола и делове, точкове, ступце, руду, јарам, заворањ, палице, шине, паоце, главчине, осовнне, саонипе, сврдао, брадву, кесер, маљ, кошар, куиац („мерницу") и остале важније. Није ни мислити да се деци могу показати сви алати и справе! И за ово оволико требаће више времена. Но сад се о томе може већ опширније говорити, као нпр. како се чега треба чувати и др., а никад не изгубити из вида нонављање старога, макар то и узгред било, али у подужим реченицама. У овоме показивању и испитивању има неке умешности наставникове, која се не мож^ јасно речима иродставити: то треба видети. С тога ће и свако упутство бити мала помоћ, ако личне особине наставпикове нису у стању да му даду духа. Ово показивање, овај разговор, који би у школи у којој деца чисто српски говоре био једна залудница без циља и користи што се у многим школама под именом „очигледне наставе" провлачи, у оваквим местима арека је аотреба. Јер деца својим говором знају говорити о свему том^, али ми хоћемо да то говоре нашим говором. Ну велики обим говора и кратко време не донуштају да се у овоме разреду све изучи. Зато ће у свима разредима учење имати најважнији циљ: усавршавање у