Prosvetni glasnik

310

ПРОСВВТНИ ГЛАСННК

„Јер човече праведниче, „Кад човека самрт пађе, „Ништа собом не понесе, „Већ скрштене беле руке ,.И праведна дела своја." А сад хајд'мо; сунце нагиње к западу... Деца су ћутала, и тек кад се школи прикучисмо отпочеше лагано разговарати. (У местима, где је људски живот јевтин, и учитељ има има много деце проФесионалних лопова и убилаца, само јаки осећаји, јаки потреси, могу разбудити у деце и људи гнушпње на зло, и уснавану савест). * С пролећа 1896 год., једнога дана по иодне радим рачунање са свима разредима. На једанпут из далека зачу се заневка жена, и све је ближе долазила: умрло једно дете, па га носе на гробље. Кад дођоше на пут пред школом, пратња стаде. Жене су кукајући прилазиле отвореном сандуку, и кадећи, молиле лежећега да устане... Ја прекидох рад; ућутах; ућуташе и деца. Изађох и одох у своју собу. Деца осташе сама, ну за све време докле у соби бејах и докле пратња не оде испред школе ни једне речи не чух 1 . Еад у школу уђох сва ме деца. гледаше испитујућим погледима... После кратке почивке рекох им: „Само онај који се не роди, неће умрети. Али, треба да чувамо наше здравље и да се Богу молимо, па ћемо дуже и живети... Чусте како га зову: „Устани! устани!" Ну забадава... Некада ће и за нама кукати и плакати, као што смо и ми плакали за -нашим Јовицом, Марком и Миланом... Зваће нас да устанемо, да их погледамо, да проговоримо. Али, ове очи биће затворене, уста ова биће непомична, руке ове хладне и скрштене... И онет не плашите се! Бог је казао, да ће после много и много година доћи на земљу, па ће заповедити да сви који су умрли устану из гробова и да оживе! Онда ће све оне који су добро чинили и добри били на земљи послати у рај где ће вечито живети, и никада неће умрети... Будите добри; слушајте старије!... Чувајте своје здравље и молите се Богу за вас, за ваше родитеље и остале у кући, и за све људе... А сада се спремите... Сутра ћемо још рачунати... Устаните!... Читај Рајићу молитву!... Хајде сада редом излазите!..." Деца се полако и у највећој тишини поделише и одоше својим кућама. 2

1 Посломца каже: »Велике су жадости н&ие...« 2 Неки наставниди иропусте узадуд време, доказујући деци о егзистенцији Божјој, о његовим својствнма итд. Као да ништа нема прече и разумљивије од изношења распри пред децу! Овакав рад је више нека мода, а никако потреба...